USPELI SMO – nas 50 za njih 15 mališana iz Kenije

Na mom dvomesečnom putovanju po Keniji, u selu na ostrvu Rusinga, sam naišla na 15 mališana u školi na poljani (prvobitno 12 pa se pridružilo još troje). Pisala sam o mom volontiranju na ovom linku. Imala sam dve opcije: 1. da budem pored njih par dana, uslikam, okačim na instagram i odem dalje. 2. opcija je bila da ostanem i iskoristim blog kako bih prikupila novac i pomogla ovoj dečici kojoj je pomoć bila preko potrebna. Prepostavljate za koju opciju sam se odlučila. 🙂

Akciju prikupljanja sredstava sam pokrenula na blogu – link. Napravila sam video kako bih približila ljudima realno okruženje u kojima ova deca uče i žive. Video možete videti na linku. Akciju su podržali mnogi domaći mediji: 24 sata, Blic, RTS, Srpska Dijaspora, Alo, AdriaDaily i drugi.

BROJKE
Period akcije: 20 dana plus 10 dana implementacije
Ukupno prikupljeno:  1870 EUR.  Plus mojih skoro 400 EUR.
Akciji se priključilo 50 donatora!

REZULTATI
Sa prikupljenim novcem sam uspela da:

  • Uveden sistem za vodu
  • Obezbeđena hrana za decu za narednih 6 meseci
  • Sašijemo uniforme za decu
  • Kupimo knjige, sveske, pribor, dodatni materijali za profesorku za narednih godinu dana
  • Obezbedimo dva dušeka na kojima će budući volonteri spavati

IMG_20160720_153658
Devojčice u novim uniformama

thank you
Dečaci u novim uniformama

slikaPostavljanje sistema za  vodu

IMG_20160720_122137
Čekanje u redu za hranu

IMG_20160719_145929
Dušeci za buduće volontere

IMG_20160719_141349
Pribor, knjige, posteri i ostali materijali

ZAKLJUČAK
Ako mi ne reagujemo na probleme u našem okruženju, ko će? Da sam došla na Rusinga ostrvo, videla kako deca pate i otišla, ona bi i dalje bila gladna u školi, bez adekvatnog pribora za učenje u pocepanoj odeći i bez vode. Mesec dana mog truda dovelo je do toga da ujedinim više od 50 ljudi i da omogućim ovoj deci bolje uslove školovanja za relativno malu količiniu para. Nemote čekati da drugi pokreću promene, pokrenite ih vi, bez obzira da li je to u Keniji, Srbiji, Hrvatskoj ili Šri Lanci – ljudi su ljudi, problem je problem gde god on bio. A mi kao stanovnici na Zemlji imamo odgovornost da rešavamo probleme koji nas okružuju. Ne možemo da čekamo vanzemaljce da to urade umesto nas.

Veliko hvala od 15 đaka iz Kenije: Jacub, Arshavine, Audry, Reagan, Filgona, Mercy, Sheldon, Queenter, Jaffeth, Messy, Joanes, Emily, Vera, Vidick and Bromix!

SVE ZASLUGE IDU LJUDIMA KOJI SU NESEBIČNO POMOGLI

Rotary E-club of District 2483 (Serbia and Montenegro), Vuk Popović (Quantox Technology), Milan Novaković, Filip Panjević, Tamara Letić, Vintage Papers, Mirjana Panjević, Sara Pejić, Dejan Dunđerski, Aleksandar Burić, Ana Petrović, Marko Mihailović, Feđa Hudina, Danica Nikolić, Ilija Mirosavić, Nemanja Drobnjak, Miloš Milovanović, Marija Kanazir, Dragana Krstić. Ivan Jovanović , Milica Šubarić, Đorđe Vanjek, Nevena Sofranić, Lazar Radosavljević, Ahmed Mohamed Maawy, Jelena Živković, Stefan Milovčević, Zoja Kukić, Jelena Kitanović, Momčilo Kovač, Ivana Tankosic, Davor Lulić, Slobodan Milanov, Jelena Grković, Branko Kovač, Uglješa Erić, Lazar Pašajlić, Goran Bujišić, Vladimir Tomić, Nikola Jovanović, Zorica Curcic, Nina Desnica, Nemanja Stefanovic, Nemanja Radojković, Milica Nastasić, Milan Tuševljak, Ana Paunović, Danijela Pejić i Nikola Ristić.

Capture

Dodatak – proces realizacije iz mog ugla
Našla sam se na selu u Keniji sa tom idejom da pomognem maloj dečici. Internet sam imala na telefonu i to sam ga skupo plaćala. Struju nisam imala, punila lap top na solarnu energiju koje ima dovoljno samo za sijalicu i telefon da se napuni. Sa ograničenim internetom i strujom, bila sam odlučna da želim da pomognem.

Napravih video, blog post i krenuh sa promocijom. Uzelo je maha, moj trud se isplatio, počele prve uplate i sreći mojoj nije bilo kraja. Uskočili su i mediji koji su preneli akciju. Odjednom, oglasila se dijaspora. Legla uplata od naših ljudi iz Grčke, javio mi se jedan čovek iz Čikaga, hoće da pošalje odeću i pribor za decu, javili mi se naši koji žive u Nairobiju… Nisam ni sanjala da će akcija za školu u selu Kenije stići od Čikaga pa sve do Grčke.

Kada sam odlučila da krenem sa realizacijom, susrela sam se sa brojnim izazovima. Morala sam da shvatim kako funkcioniše sistem za vodu, koji delovi ga čine. Lako je da belkinju sa novcem zeznu i naplate 4 puta više i zato sam morala da imam osobu od poverenja pored sebe sa kojom sam išla i pregovarala. I tako sam se našla u nekoj radnji sa cevima, ekserima, šrafovima i ostalim materijalom u sred Kenije. Šta ja radim ovde? 😀

Kada je bilo potrebno da donesemo vodu sa jezera za beton, morala sam da iznajmim magarce koji će biti transport. Svaki dan sam kupovala i spremala ručak za majstore. U pauzama sam odlazila po knjižarama i pregovarala popuste za veliku količinu pribora.

Ceo proces je bio jako zabavan, uživala sam u svakom trenutku. Rezultat toga je da sam za sobom ostavila impact na živote te dečice a u meni je ostao veliki trag zadovoljstva i zahvalnosti na proživljenom iskustvu i na promenjenim životima.

Pogledajte još slika nastalih u toku radova

IMG_20160718_110125Gradili smo timski duh

IMG_20160720_103150
Skupljali smo drva za ložište

IMG_20160720_144806
Prvo probanje uniforme

IMG_20160718_145953
Proces izrade sistema za vodu

IMG_20160719_110758
Mlevenje nečega što je kao brašno – kasava

messy
Srećan Messy zbog nove uniforme

IMG_20160720_122323
Prvi put hrana u školi

pijaca
Kupovina hrane za decu na pijaci

IMG_20160720_104125
Spremanje ručka za decu u školi

IMG_20160720_154521
Postavka česme

 

Kako su kenijci ubili banke

U malom selu Adiedo sam naišla na jedan prizor koji me je oduševio. U pitanju je grupa žena od 30 članova koja se zove Upendo women group (Upendo znači ljubav). Okupile su se kako bi pomogle jedna drugoj i rešile problem komplikovanog finansijskog i bankarskog sveta kome one nemaju pristup zbog udaljenosti banke od sela u kome žive i zbog toga što većina njih nema lične karte niti bilo koje druge isprave. Ovakve grupe su rasprostranjene svuda po Keniji.

Upendo group postoji šest godina. Tri osobe vode celu grupu: vođa grupe, sekretar i blagajnik. Svake godine u januaru se nalaze, ulažu po 1000 šilinga (što je blizu 10 EUR) u kasu ili koliko se već dogovore i koliko ko može. Novac što skupe na početku je obrtni kapital kojim raspolažu (svako ima procentualno udela koliko je novca uložio). Ovaj novac se čuva u kući vođe grupe, u metalnoj kutiji sa tri katanca.

a
Tri žene koje vode Upendo group

Sastaju se svakog četvrtka. Ovaj sastanak ima 3 dela. Prvi deo sastanka skupljaju pare na gomilu koje će bilo ko od članova moći da pozajmi i da vrati bez kamate ukoliko se neka nesreća desi u porodici.

Drugi deo sastanka se odnosi na uvećanje prvobitnog kapitala. Dakle, ko želi, može da doda još para i time uveća svoj procenat udela u grupi. Obično svakog četvrtka dodaju po 2 EUR ili više.

Treći deo je najbitniji i ogleda se kroz svrhu postojanja ove grupe a to je pozajmica. Svako od članova može da pozajmi koliko god želi novca iz kase. Nakon mesec dana mora da vrati taj novac sa kamatom od 10%. Ova kamata se na kraju godine raspodeli na sve članove grupe. Tako da ovi ljudi, ne samo da imaju sistem uz pomoć kojeg mogu da pozajme novac za započinjanje nekog projekta (piliće, useve itd), već mogu i da zarade na kraju godine.

Ovo je genijalno! Imala sam tu privilegiju da vidim kako funkcionišu i bila sam oduševljena snalažljivošću koje su pokazale ove žene. Na sastanku je jedna žena uzela zajam od 300 EUR kako bi počela svoj projekat.

IMG_20160630_154650

Članica grupe uzima pozajmicu

Za srećan put sam dobila papaju od glavne žene u čijoj kući se održavao sastanak. To je za njih čast da nešto ponesem iz kuće kada odem.

IMG_20160630_160422

Ne samo da su banke zaobišli na selima, već cela Kenija ima jedan predivan sistem koji se zove M-Pesa. Taj sistem je zapravo e-wallet (elektronski novčanik). Funkcioniše tako što je vezan za određen broj telefona. Broj telefona je zapravo username M-Pesa sistema. Ukoliko želim da dodam novac na svoj M-Pesa račun, odem do agenta koji se nalazi u svakom selu, usvaoj prodavnici, dam novac i oni mi napune moj M-Pesa račun. Sa M-Pesa računom se može plaćati sve, avionske karte, računi, školu, možete slati novac drugim ljudima u Keniji… Sve što je potrebno da znate je nečiji username M-Pesa sistema.

IMG_20160627_090817

Mpesa uplatno mesto – agent

M-Pesa je proizvod Vodafon kompanije i države Kenije. Sistem je toliko zaživeo da svi koriste M-Pesu uprkos opiranju banaka. Banke su na kraju morale da usvoje ovaj sistem i integrišu ga u svoje sisteme. Na običnim telefonima M-Pesa funkcionište preko USSD koda (to je ono kada zovete *100#) a preko smartphone-a možete koristiti aplikaciju. Kenijci čak plaćaju struju preko Mpese. Plate unapred, dobiju kod koji ukucaju u u neki uređaj u kući i struja im je omogućena. Tak uređaj izgleda ovako:

IMG_20160722_194308

M-Pesa je nastala iz istog razloga iz kojeg je nastala Upendo grupa. U Keniji ima previše ruralnog i neobrazovanog stanovništva tako da su morali da nađu novi način razmene novca. Ako mene pitate, genijalan način. Zanimljivo je to da ovaj sistem postoji u još nekim zemljama Afrike ali se nigde nije primio kao u Keniji.

Seoski život na kenijski način

Kliknite na slike kako biste ih uvećali.

U Keniji možemo identifikovati tri načina života: gradski, plemenski i seoski. U Nairobiju sam bila par dana i baš mi je bilo užasno. Svuda su rešetke: na apoteci, prodavnici, trafici… Na ulazu u svaki objekat te čeka obezbeđenje koje ti pretresa torbu i pregleda te sa onim ručnim detektorom metala. To govori o bezbednosti u Nairobiju a verovatno i svih većih gradova. Jedva sam čekala da odem odatle.

Kenya barsRešetke na apoteci u Nairobiju

Generalno je Nairobi na granici sa sigurnošću, pogotovo ako si bela žena i to sama. Svi dobacuju, svi bi nešto da ti kažu. Prilaze mi i pitaju me uglavnom dve stvari: žene me pitaju da li mogu da im nađem posao u mojoj zemlji a muškarci me pitaju da li hoću da se udam za njih. San svakog muškarca ovde je da oženi belu ženu. Inače je položaj žene u društvu takav da se ne pitaju ništa. Ukoliko muškarac izričito želi seksualni odnos sa tobom, imaće ga makar na silu. I to pravdaju time što su ih devojke izazivale. Strahota je što niko ne odgovara za ove stvari. Viđala sam devojčice koje su stare 13 godina sa stomacima do zuba koje su u školskim klupama. I to nije retka pojava ovde. Čula sam da je česta pojava da profesor spava sa srednjoškolkama.

Kenija je jedna od zemalja britanske kolonije. Britanci su došli 1920. godine i otišli su 1964 kada je Kenija proglasila nezavisnost. Britanci jesu ubrzali proces civilizacije lokalnog stanovništva, ali su takođe ostavili trajne posledice. Jedna od tih posledica je da lokalno stanovništvo bele ljude doživljava kao hodajuće evre. Iskrivljena percepcija dolazi od superiornog stava kolonijalaca. Beli ljudi su urbana legenda ovde. Zovu nas MZUNGU. Što znači beli čovek. Smešno mi je bilo kada me je komšinica pitala da li se farbam. Kada je moj odgovor bio odričan bila je u čudu jer je ona mislila da svi beli ljudi imaju belu kosu a da crni ljudi imaju crnu kosu. Ne samo da ne znaju mnogo o belcima nego imaju komplekse od belih ljudi. Oni misle da beli ljudi ne žele da se rukuju sa njima zato što ih smatraju prljavim zbog crne kože.

Trenutno sam na selu, u srcu Afrike. Bezbednost je mnogo veća nego u gradu. Svi su pristojni, otvoreni i najviše su znatiželjni jer nikada nisu videli belu osobu u životu. Za lokalce u selima smo kao vanzemaljci, neka imaginarna bića koja žive u raju izvan Afrike, misle da smo svi fit, da nema debelih ljudi i da nema kriminala.

Pretežno žive u kućama od blata koje nemaju prozore. Ukoliko imaju prozor, uglavnom je to jedan i jako mali. TIpičnu kuću i unutrašnjost možete videti na slikama:

 

Sela su slična bilo kom drugom srpskom selu, samo što ovde imam papaju, mango i bananu u dvorištu a u Srbiji imam kruške, jabuke i šljive. Kada sam im rekla da mi pijemo kozje mleko, zgadili su se. Oni čuvaju koze samo zbog mesa. Od životinja gaje još i krave, kokoške, ovce i magarce. Ono što je ovde jako bitno jesu usevi kojim oni prehranjuju svoje porodice. Najčešće je to pasulj i kukuruz. Ove godine nije bilo kiše pa su im usevi propali i ne znaju kako će se hraniti tokom cele godine. Neke porodice imaju i do petnaestoro dece pa je razumljivo to što nekada danima ostaju bez hrane.

Veliki problem im je sida. Mnogo ljudi umire od ove bolesti. Prilikom seksualnih odnosa, ne koriste zaštitu a često menjaju partnera ili imaju po nekoliko u isto vreme. Poligamija je kod njih običaj. Muškarci se smatraju moćnim ako imaju više žena. Ukoliko imaju više od desetoro dece, oni su ponosni, ego im je do neba jer misle da su odradili posao kako treba. Žene na to pristaju jer misle da što više dece budu imali, veća je verovatnoća da neko od njih bude uspešan i da ih izvuče iz bede. Kada sam im objasnila da je filozofija kod nas drugačija, da mi rađamo u proseku dvoje i da smatramo da je bolje dati dobre uslove i edukaciju za dva deteta nego ništa za petnaest, pitali su me: A šta ako jedno umre, ostaje ti samo jedno. To je njihova logika, ako jedno umre, imam ostale, šta fali.

Ima i onih koji su osvešćeni i edukovani, ali takvih je malo. Žena sa kojom se družim ima dvoje svoje dece i dvoje usvojenih. Toliko im je razvijen osećaj povezanosti sa zajednicom i selom da oni ne mogu da ostave siroče nezbrinuto. Iako i sami nemaju dovoljno, olako usvajaju još dece kako bi im dali bolje uslove života. Pogledajte sliku moje drugarice MIlicent i njene dece. Prepoznaćete koje dvoje su usvojenih.

Jedan dan su za ručak imali samo posoljeni pirinač. Drugi dan samo pečen kukuruz ili skuvan pasulj bez ičega. Ponekada jedem sa njima iz poštovanja ali ponekada stvarno ne mogu. Kao npr, pre neki dan su imali za ručak vodu i kukuruzno brašno skuvano. Još kad sam videla kako ga kuva i kako sve mušice sleću na hranu… Nisam mogla da jedem. Njihove kuhinje imaju ložišta na podu koje im služi kao šporet.

Vodu dobijaju od kišnice. Pored kuće, većina njih ima tenk koji prikuplja vodu dok kiša pada. Oni tu vodu piju i koriste za ručak, tako ne prerađenu. Oni koji nemaju ovaj tenk, moraju da odlaze na jezero da donose vodu na glavi. U tom jezeru se kupaju, peru veš i posuđe. Uzimaju tu istu vodu kako bi je koristili za piće i kuvanje.

Juče kada smo bili na jezeru, žena je ušla da se kupa. Zvala me je ali nisam smela da uđem jer sam videla, kako ona kaže malog, aligatora kako izranja glavu na površinu vode. U tom jezeru imaju guštera od po dva metra, imaju aligatore i sve ostale opasne životinje. Ne znam kako se ti ljudi ne plaše ovih stvari.

Deca i žene su te koje nose teret. Vodu i ostale stvari nose na glavi. Muškarci to ne rade. Oni su povlašćeni. Na sve strane možete videti majke koje na glavi nose teret, sa obe strane drže decu i tako žurno hodaju dok muškarac hoda pored njih kao gospodin čovek.

Elektro mreža je razvijena samo po gradovima. U selima ili nemaju struju ili koriste solarnu energiju. U svakoj radnji možete napuniti telefon ali morate da platite oko pola evra.

IMG_20160627_090817Punjenje telefona u lokalnim prodavnicama

Imaju jedan pijačni dan i tada svi izlaze iz kuća. Pijace su im jako prljave i nabacane što možete videti na slikama u nastavku. Pored voća i povrća, najčešće se prodaju polovne stvari. To je dobro zbog reciklaže.

Najsmešnija stvar mi je njihova religija koja je razapeta. Dok britanci nisu došli, kenijci su živeli u prirodi, to im je bila religija – priroda. Verovali su u planine, drvo, gromove, oblake, kišu, travu i useve. Dolaskom britanaca, lokalci su poprimili hrišćanstvo. Međutim, ovo nije hrišćanstvo kakvo ga mi poznajemo, ovo je izmenjena verzija. Njiove crkve su obične kuće, ponekada i šatori. Njihova sveštena lica su obični ljudi, neuki. Nemaju nikakve odore, nemaju freske niti ceremonije. Imaju samo crkvu koja je sačinjena od zidova i čoveka unutra koji organizuje okupljanja. To je to. Par učenih kenijaca mi je reklo da se baš osećaju razapeto, jednom nogom su vezani za plemensku religiju koja je oktenuta ka prirodi a drugom nogom su vezani za hrišćanstvo koje im je nametnuto.

IMG_20160702_125034

Katolička crkva

Jednom prilikom sam se našla u društvu profesora iz srednje škole. Pričali smo o religiji. Rekla sam da ne verujem u hrišćanstvo niti bilo koji oblik releigije koji nam je čovečanstvo nametnulo. Verujem samo u to da treba da činimo dobro jedni drugima, jedino ta religija će nas održati. Onda su mi uputili pitanje: Kome se obraćaš kada imaš problem, ako to nije Bog? Rekoh im da se ne obraćam nikome, sednem i rešim problem. To im nije bilo jasno jer oni kada imaju problem, navikli su da se mole.

U Keniji je kultura takva da se svi rukuju sa svima. Ali meni se to smučilo. Jendostavno nije higijenski rukovati se sa svima, od profesora pa do deteta koje je držalo ruku u nosu do pre minut. A vode nema u izobilju tako da ne mogu da perem ruke svaki minut. Kad nema kašike, jede se rukama tako da ne mogu da priuštim sebi da imam prljave ruke. Jednostavno ne možete izbeći svakodnevno rukovanje sa ljudima koje znate i ne znate. I zamorno je kada ste duže vreme tu. Svi se deru na ulici mzungu, mzungu, look at me, how are you… Ono što mi olakšava život je engleski jezik koji im je službeni. Inače imaju 42 plemenska jezika u okviru Kenije tako da iz regiona u region se ne mogu razumeti sem ako ne govore engleski.

U narednom postu ću vam pisati o tome kako su kenijci ubili banke! 🙂

Zajedno do svetlije budućnosti 12 đaka

Proputovala sam, videla siromašnog i bogatog sveta. Pomognem svima koliko mogu, koliko mi vreme i mogućnsoti dozvoljavaju. U ruralnom delu Kenije sam naišla na još jedan primer siromaštva. Međutim, ovaj prizor me je pogodio i pokrenuo. Naišla sam na 12 đaka, u školi na poljani, koje čeka svetla budućnost, samo im je potreban mali podstrek okruženja koji oni nemaju. Ponekada, deca ne jedu danima ali svaki dan dolaze u školu, uče i nadaju se.

Više o školi i mom iskustvu možete pročitati u OVOM blog postu.

Pozivam sve ljude dobre volje da doniraju 1, 5, 10, 100 ili koliko god EUR su u mogućnosti kako bismo poboljšali uslove u kojima ova divna dečica uče. Naše malo, za ovu dečicu može da bude mnogo, zato vas molim da pomognete!

NAČIN NA KOJI MOŽETE DONIRATI

PAYPAL: milica.radovic.bg@gmail.com
Uplata na žiro račun: 160-5100102086212-36

U zavisnosti od prikupljenih sredstava, plan nam je da:

  • ogradimo školu tako da krave i koze ne uznemiravaju decu
  • sprovedemo vodu tako da deca mogu da održavaju higijenu
  • cementiramo pod tako da deca ne hodaju po zemlji i prašini
  • da kupimo knjige za decu

Svaki dinar potrošen će biti opravdan ljudima koji doniraju. Slaćemo redovno slike napretka.

POKLON ZA SVE LJUDE DOBRE VOLJE

  1. Ukoliko donirate ispod 10 EUR – dobićete sliku dečice sa zahvalnicom
  2. Ukoliko donirate između 10 i 50 EUR – dobićete 5 dana besplatnog smeštaja na Rusinga ostrvu
  3. Ukoliko donirate između 50 i 200 EUR – dobićete 10 dana besplatnog smeštaja na Rusinga ostrvu
  4. Ukoliko donirate između 200 i 500 EUR – dobićete 20 dana besplatnog smeštaja i hrane na Rusinga ostrvu
  5. Ukoliko donirate preko 500 EUR – dobićete mesec dana ili više besplatnog smeštaja i hrane na Rusinga ostrvu

MOLIM VAS DA POMOGNETE, MAKAR I ŠEROM!

Volontiranje u školi od 12 đaka na selu u Keniji

Nakon par mučnih dana provedenih u Nairobiju, napokon sam izašla van grada, uputila se ka selu na ostrvu Rusinga. Ostrvo se nalazi na jezeru Victory koje je tromeđa između Kenije, Tanzanije i Ugande.

Ovde sam smeštena u kući lokalnog profesora  Samuela koji ima jednu od najlepših kuća u selu. Uslovi su bazični, struja nam dolazi iz solarnog panela koji je baš mali tako da lap top ne mogu da punim non stop jer mi ponestane struje (nikada nisam verovala da ću to izgovoriti). Vodu donosimo sa rezervoara koji je pokraj kuće. Sudove peremo tako što nasapunjamo sud pa ga umočimo u dve kofe sa vodom.

Hranim se dosta dobro. Dva puta dnevno jedem. Obično propržimo neko povrće poput kupusa, luka i paradajza. Za doručak namažem puter na hlep i iseckam bananu preko. To mi je novi fazon.
Kupam se u zagrađen prostoru van kuće. Napun kofu sa vodom pa se polivam sa lončetom. Voda je prehladna, ali me to valjda čeliči.

U nastavku pogledajte kuću, moju sobu, kuhinju i kupatilo:

Kliknite na sliku da biste je uvećali

Profesor Samuel je divan čovek. Trudi se da mi kuva kad god stigne, vodi računa da sam ok, kupuje mi raznoliku hranu svaki dan. Za usluge smeštaja i hrane ja ću njemu platiti 5 EUR po danu. Što je ok za cene hrane u Keniji i za njegov trud oko mene. Duša me je zabolela kada sam videla da profesor ima samo jedne patike i one su mu 5 brojeva veće pa ih na svaka dva koraka zateže jer su mu vidno velike pa se swapliće kada hoda. Kad god se sagne da namesti patiku, meni se plače od tuge.

Trudim se da mu pomognem koliko mogu. Napravila sam mu sto od materijala koje sam našla u dvorištu. Kupila sam drvo na gradilištu i napravila mu policu za kuhinju da mu hrana ne stoji po podu.

Kliknite na sliku da biste je uvećali

Trenutno volontiram u školi za siromašnu decu koju je osnovao moj host. Čovek srednjovečnih godina koji radi kao profesor u jednoj državnoj školi. Ima platu oko 150 EUR. Sa tim parama je uspeo da iznajmi posed na kome će napraviti školu za decu koja nemaju novaca. Želeo je da pruži edukaciju svima. Inače, državne škole se kod njih plaćaju i zato svaka porodica ne može da priušti obrazovanje.

IMG_20160620_085741_1466661644051

Škola je imala oko 60 đaka ali zbog nemaštine i loših uslova se to svelo na 12. Trenutno u školi radi jedna profesorka koja je takođe volonterka. Ona prelazi svaki dan 10 km da bi došla do škole. Pored ove činjenice da radi besplatno i da pešači toliko svaki dan, ona dolazi na posao nasmejana is premna da ovoj deci pomogne. Svaki dan trči sa njima, smeje se, peva. Toliku radost u jednoj osobi odavno nisam videla.

IMG_20160620_112014_1466661686749

Jedno je kada čitate u novinama šta se dešava u Africi a drugo je kada dođete i vidite, osetite i upoznate tu decu. Konstantno sam na granici da zaplačem, teško je. Shvatila sam da ne smem da ostanem predugo ovde, ne smem da se vežem za ovu dečicu, biće mi teško kad budem odlazila. Moram da idem dalje.
Juče sam im kupila neke osnovne potrebštine i bili su najsrećnija deca na svetu.

IMG_20160622_114349_1466661784087
Škola je sačinjena od metalnih zidova na poljani, pod je zemljani. Ima pet klupa i postere na zidovima koje je profesorka pravila tako što je vezla na džaku. Ono što je najvrednije u toj školi su ta prepametna deca! Od njih 12, svi umeju da čitaju, pišu, sabiraju i oduzimaju. Čak i deca od 4 godine. Neverovatno je šta postižu u ovim uslovima. Prosto me sramota zbog svog snobovskog sveta na ovoj planeti.

Kupila sam im banane jedan dan i rekla da će svako ko reši test iz matematike dobiti po jednu. Svi su uredno odradili posao, uzeli bananu i seli za sto. NIKO od dece nije ni pomislio da otvori bananu dok im profesorka nije rekla. A znam da neka od te dece nisu jela danima. Uprkos tome, oni su čekali sa bananom na stolu. Opet sam zatekla suze u očima.

Većina dece svaki dan dolazi u istoj odeći u školu. Svako od njih je obučen pristojno: u košuljice, haljinice i mala odelca. Školu doživljavaju ozbiljno, kao njihov spas iz bede.

Kliknite na sliku da biste je uvećali

Uključila sam se live preko Facebooka iz škole. Pogledajte kako to izgleda:

Moja pomoć se sastoji iz dva dela. Prvi deo se odnosi na konkrenu kratkoročnu pomoć koju im pružam: učim ih matematiku, pisanje, pričam im priče kroz koje uče stvari o životu, igram se sa njima i trčim.
Drugi deo moje pomoći se ogleda u tome da ću pokušati da prikupim što više materijala, slika i videa kako bih napravila jednu kampanju prikupljanja novca za školu. Počeću od Nairobija pa ću nastaviti promociju online. Ne želim da skupljam bogastva, samo malo novca da se ovoj deci obezbede normalni uslovi za edukaciju.

Ako imate neko nezahvalo dete u vašem okuženju, pokažite im ovaj video i objasnite da deca u ovim uslovima uče mnoge stvari. Shvatam da treba napredovati i da ne treba da stanemo kada nešto dobijemo, ali mislim da treba da budemo zahvalni zbog onoga što imamo a ne da budemo nezadovoljni zato što nešto nemamo.