Kako putovati besplatno

Ovo je pitanje koje najčešće dobijam od ljudi lično i preko bloga: Kako mogu putovati besplatno ili sa malo para? Veoma je lako i svi to možete, pitanje je da li želite.

Ukoliko ste pročitali tekst koji sam pisala o tome kako putovanja nisu za svakoga i prihvatili sve što tamo piše, onda možete nastaviti sa čitanjem ovog blog posta.

Postoji nekoliko načina da se putuje besplatno ili sa malo para:

volonterski

Volonterski sajtovi

Ukoliko ste voljni da pomognete bilo gde u svetu i doprinesete svojim radom a za uzvrat dobijete hranu i smeštaj, za vas ima bezbroj prilika.

  1. www.workaway.info
  2. www.grassrootsvolunteering.org
  3. www.wwoof.net
  4. www.helpx.net

Postoji još dosta opcija, ali krenite od ove četiri. Svaka od njih će vam ponuditi hostove lokalce koji su voljni da vas prime u svoj dom a za uzvrat traže pomoć oko organskih farmi, čuvanja dece, predavanja u školama itd.

Neki od ovih sajtova naplaćuju članarinu od oko 20 EUR godišnje ali to je prihvatljivo jer dobijate mnogo za uzvrat. Preporuka prilikom biranja hosta je da birate one sa što većim brojem feedbacka od ljudi i naravno sa što većom ocenom.

sama

Vaša ponuda

Ukoliko vam se ne svidi ponuda na volonterskim sajtovima, olako možete sami napraviti svoju ponudu i slati je kome god želite. Tako sam ja radila kada sam trebala da idem na Siciliju: prvo sam napravila spisak svih većih restorana koji prave pastu i krenula da ih kontaktiram sa predlogom da radim u kuhinji par sati a oni meni da daju smeštaj i hranu iz restorana. Većina je bila otvorena za takav vid dogovora. Još sam rekla da bih im pomogla oko promocije na društvenim mrežama što im se baš dopalo.

Jeste pešački posao, ali je super jer imate slobodu da smišljate šta god želite u kom god delu sveta.

licu-estsa

Na licu mesta

Ponekada, kada sam lenja, idem na neviđeno. Odem u selo i pitam gde im je škola. Kada me upute lepo objasnim ko sam i šta bih mogla da im pomognem. Kažem da za uzvrat tražim hranu i smeštaj i to je to. Neki me odbiju, neki me dočekaju oberučke jer im je zanimljivo.

Ovo ne preporučujem da radite ukoliko već niste putovali. Potrebno je iskustvo kako biste prepoznali potencijalne opasnosti.

david

Lični kontakti

Kada krenete da putujete, upoznajete ljude iz celog sveta i uglavnom ostajete u kontaktu sa njima preko društvenih mreža. Kada sam išla u Keniju zamolila sam druga koji je iz Nairobija, a koga sam upoznala u Izraelu, da mi pomogne oko kontakata na selima. Povezao me je sa par ljudi čak me je ugostio u gradu izvan Nairobija da budem žiri na njegovom startup takmičenju par dana.

couch

Couchsurfing – besplatan smeštaj

Verovatno svi već znate za ovu opciju gde ljudi širom sveta nude smeštaj u svom domu ukoliko imaju prazan krevet ili sobu. Opcija je besplatna i možete upoznati dosta zanimljivih ljudil. Znam ljude koji su ovako obišli svet. Naravno da uvek imate dobrih i loših iskustava, ali sve ima svoju cenu. Najbolje što možete da uradite jeste da šaljete zahteve samo hostovima koji imaju najveću ocenu.

tent

Slika uzeta sa linka.

Šator

Upoznala sam mnogo putnika koji nose šator po svetu i spavaju na javnim površinima ili dvorištima lokalaca, ali obično su to parovi. Na Tajlandu sa upoznala ruski mlad par koji je obišao ceo svet na taj način. Ne znam da li se sećate ove priče sa mladim nemačkim parom. Oni su takođe krenuli na put oko sveta i koristiće šator za spavanje. Veče pre nego što sam ih upoznala, oni su spavali u Pančevu kod neke bake u dvorištu koja im je kao oproštajni poklon dala 10 jaja od njenih kokošaka.

poslednja

Putni troškovi

✔ Što se putnih troškova tiče, ukoliko se dogovorite sa nekim da odete i pomažete dva do tri meseca, možda ćete moći da pitate da vam pomognu oko putnih troškova. Vlasnik škole na Šri Lanci je spreman da plati punu cenu karte ako pomažete dva meseca ili više. Ako ste zainteresovani, javite mi da vas povežem.

✔Opcija autostopa je najčešća među putnicima. Postoji super web site koji vam daje informacije o bezbednosti autostopa u svakoj zemlji – hitchwiki.org/en/Hitchhiking

✔Ukoliko kupujete avio karte i želite da budu jeftine, nemojte biti lenji već se potrudite da nađete najbolje dilove preko www.skyscanner.net. Ukoliko znate datume mnogo unapred, postavite price alerte i dobijaćete mail svaki put kada se cena karte promeni. Za moj stodnevni put po aziji, ja sam pratila cene aviona od marta za novembar. Uspela sam da kupim sledeće karte: Srbija ✈ Šri Lanka ✈ Malezija ✈ Tajland ✈ Hong Kong ✈ Japan ✈ Rusija ✈ Srbija za 1050 EUR.

Takođe, kada su avio karte u pitanju, istražite sve opcije pa i okolne aerodrome. Pre neki dan sam išla u Dablin iz Budimpešte i karta je bila 50 EUR plus Gea Tours 25 EUR. Inače bi iz Beograda do Dablina bila karta oko 160 EUR u tom periodu ili više.

✔Aplikacija koja se zove BlaBlaCar je odlična i služi za deljenje troškova puta automobilom – www.blablacar.com. Koristila sam je i odlična je. Možete ponuditi nekome prevoz a možete i tražiti mesto u kolima za određenu destinaciju.

Skromni zaključak

Vidite da ni jedna od ovih opcija ne uključuje hotel sa pet zvezdica, da vi ispijate koktele na plaži i da ništa ne radite a da vam neko sve to plaća. Ukoliko se pitate kako da putujete besplatno a gore navedene stvari ste već znali, onda vama ne treba izvor informacija  već rad na samopouzdanju i hrabrosti kako biste neku od tih opcija upotrebili.

I moram da budem još stepen iskrenija i kažem ovo: vi da ste zaista hteli da putujete, vi biste našli način a ne izgovor. Ne budite osobe koje cele nedelje čekaju petak a mršte se ponedeljku, koje cele godine čekaju leto i koji ceo život čekaju na pravi trenutak za putovanje. Samo krenite! Čeka vas ceo Svet!

Kao što rekoh, svi možete putovati besplatno, pitanje je da li želite da platite cenu komfora i da prigrlite hrabrost.

Budimo iskreni – nisu putovanja za svakoga

Zavide mi ljudi što putujem, pišu mi i traže savete kako najjeftinije, najsigurnije i najbrže mogu putovati. Da ne bih odgovarala svima na silne mailove i poruke, reših da napišem jedan post koji će objasniti na koji način ja putujem, koje alate koristim itd. Ali pre nego što objavim isti, shvatila sam da moram ljudima otvoriti oči i izgovorim naglas – putovanja nisu za svakoga!

Jedno je to kada gledate iz svog grada slike koje kačim na društvenim mrežama, sve lepo, zanimljivo i drugačije. Iz vaše zone komfora vam i slike bede izgledaju zanimljivo jer su drugačije i bude u vama osećaj znatiželje. Ali to šta ja proživljavam, malo ljudi zna a tiče se  mentalne, emotivne i fizičke borbe.

pijaca

Kulturološke razlike

Ukoliko niste spremni da prihvatite sve šta vam nova sredina nosi, nemojte ni ići jer ćete biti u problemu. Na Tajlandu se ljudi ne rukuju već se pozdravljaju tako što skupe dlanove kao da hoće da se mole i poklone se. Zamislite da idete okolo i hoćete da se rukujete sa svima… Morate konstantno gledati šta drugi rade i biti u senci njihovoj ponavljajući isto to jer ove razlike variraju ponekada čak i u istoj državi. U Japanu vam niko neće reći NE nego samo ponavljaju SORRY, SORRY, na Šri Lanci vam niko neće reći kada radite nešto loše već će ćutati da se ne zameraju, u Keniji će svi želeti da se rukuju i ako vas znaju i ako vas ne zna. Sve te stvari ponekada idu na živce, ali jednostavno morate prihvatiti to jer ste vi gost.

PANO_20160621_120819

Neudobnost življenja 

Na mojim putovanjima sam spavala u raznim varijantama – kućama od blata, kućama bez struje i vode, patosu raznih soba, aerodromima, parkovima itd. Jednostavno se morate odreći komfora i prigrliti bilo koji krov nad glavom koji je bezbedan po vas. Hrane na koju ste navikli sigurno neće biti. Jedete šta ima i ćutite jer ćete u suprotnom biti gladni a možda i bolesni. Na slici iznad možete videti kuhinju u kojoj sam spremala hranu u Keniji. Zapravo je to bio kuvan pirinač na kišnici.

10364184_10155001234200444_5178364910873643352_n-480x629

Politička situacija i rat

Stanje u svetu jeste nestabilno, politička situacija je svuda komplikovana i gde god žive ljudi možete naći sukobe, od najmanjih na ulici pa sve do velikih poput aktivnih ratova. Pred kraj mog putovanja u Keniju sam dobila upozorenje od naše ambasade u Nairobiju da bi bilo dobro da napustim zemlju jer je opasno, desili su se teroristički napadi Somalijaca na Kenijce. Sa terorističkim napadima koji su sve učestaliji, niste bezbedni ni u Evropi a kamoli nekim zemljama u kojima je aktivan rat.

deca

Siromaštvo

Siromaštvo je svuda. Ne postoji deo sveta koji ga nema. Pitanje je samo kako ga lokalni ljudi doživljavaju i kako vi odlučite da ga prihvatite. Emotivno vas ispijaju svi ti gladni ljudi i njihova tuga kao i nemoć koju osećate. Nekada ćete nekome pomoći ali znate da to nije rešenje problema. Naučite vremenom da se nosite sa ovom gorčinom ali to ne znači da vam nije teško svaki put kada naiđete na ovako nešto.

pataja

Sex turizam

Siromaštvo u nekim zemljama je dovelo do gnusne pojave koja tera žene da prodaju svoje telo kako bi prehranile porodicu. Neugodno je svaki put kada vidite ovako nešto, transfer tuge zbog tih devojaka i transfer blama zbog tih muškaraca koji odlaze u inostranstvo da bi konzumirali lokalne devojke za novac. Na Tajlandu u turističkim delovima sam ovo videla. Pataya ima najviši nivo sex turizma na Tajlandu i nemojte nikada ići tamo ako ne možete ovo da gledate. Sex turizam je svuda, negde je javan a negde skriven, ali je tu.

monkey

Izrabljivanje životinja

Razne životinje žive svuda. Naravno da je ljudima zanimljivo da vide i da se poigraju sa životinjama koje nikada nisu videli ranije. To je lokalce navelo na to da krenu da eksploatišu životinje do te mere da prave predstave sa njima, otimaju ih iz prirodnih staništa kako bi ih naterali da zabavljaju turiste. TripAdvisor je od skoro ukinuo zakazivanje tura po inostranstvu koje uključuju životinjsko izrabljivanje i to je jedan veliki korak ka osvešćivanju ljudi, ali nedovoljan.

DCIM100GOPRO

Usamljenost

Da, volim da putujem sama jer sam tako najfleksibilnija i najviše okrenuta ljudima koji me okružuju – lokalcima i turistima. U većini slučajeva je to jako lepo, preispitujete sebe, pričate sami sa sobom i upoznate se sa svojom ličnošću bolje. Ali dođe i taj trenutak usamljenosti i kada uhvati – ne pušta dugo. I sve jače obuzima jer zaboga – ljudi smo. Iako naučite da se nosite sa usamljenošću, ne znači da neće boleti iznova i iznova. A da vam ne pričam o tome što postanete selfi majstor jer da biste imali neke slike sa putovanja morate sami sebe slikati jer nema ko drugi. 🙂

Činjenično stanje je da te solo putovanje izbacuje iz zone komfora i samim tim idete u nepozanto. Prirodna reakacija čoveka je da se boji nepozantog i tako vas je strah svakog trenutka. Taj strah doživljavam kao nešto dobro jer vas drži na oprezu, pogotovo ako putujete sami. I tako sa svakim narednim trenutkom i pomeranjem zone komfora, putovanje vas drastično menja. Promenu ćete videti tek kada budete došli kući i shvatili da se tu ništa nije promenilo ali zapravo vi niste više isti.

Na meni je bilo da kažem naglas i da vas osvestim po pitanju sigurnosti i udobnosti putovanja, da znate da nije uvek lepo i da znate šta vas čeka. Naravno da nećete naići na sve gore pomenuto svuda, ali velika verovatnoća da ćete nešto od toga doživeti. Pored svih otežavajućih okolnosti, mislim da je dobro putovati i da ne trebate stati zbog svega što sam navela jer je vredno toga. Neugodno jeste ali ako mene pitate, tako i treba da bude.

Kako sam za 16 dana meditacije na Tajlandu očistila um

Meditacija… Reč koju često čujem u okruženju i koja je postala tako obična, svakodnevna, skoro pa beznačajna jer se pominje često i bez pravog konteksta. Kao i kada često govorite volim te a ne pokazujete to, gubi na značaju. Nisam shvatala do koje mere je reč meditacija izlizana dok nisam stvarno probala i osetila šta to znači meditirati.

Pre nego što krenem u dublji opis, želim da naglasim da nisam budista niti se klasifikujem u bilo koju od religija. Verujem da ima nešto više od nas, ne dajem mu opis niti oblik. Na sve religije gledam kao na lepotu i raznolikost ljudskog tumačenja nečeg iznad nas samih.

U decembru prošle godine, put me je naveo na manastir Chom Tong, 50km od magičnog grada i bivše prestonice Tajlanda – Chiang Mai.

mapa

U Chom Tongu se nalazi hram u okviru kojeg postoji Centar za meditaciju. Centar je osnovao monah Ajaan Tong koji ima 93 godine i živi u manastiru. Ajaan Tong je kreirao tehniku unapređene vipasana meditacije koju centar koristi. Iako ima 93 godine, ovaj monah i dalje dolazi u hram i vrši službu kad god može, priča ljudima i propoveda. Jedan je od najinteligentnijih ljudi koje sam imala prilike da upoznam i čujem.

ajahn_tong_2Ajaan Tong

Hram je sagrađen na svetoj zemlji budista koja ima istoriju od 2500 godina. Sačinjen je od dva velika objekta koji su ukrašeni u prepoznatljivom budističkom stilu. Ispred hrama postoji dvorište gde ljudi cirkulišu a iza hrama se nalazi ogroman posed na kome žive monasi i monahinje. Na tom posedu se nalazi Centar za meditaciju i tu sam provela 16 dana.

Meditacija

U ovom Centru možete meditirati od 10 pa sve do 30 dana. Idealno je 21 dan i to se zove Meditation retreat. Kako bi se postigao maksimalni rezultat meditacije i kako bi se održala kultura i mir koji vladaju u hramu, moraju se poštovati određena pravila. Dodeljen mi je učitelj koji će me voditi kroz proces meditacije i on mi je objasnio da:

1. Moram nositi belu odeću i preko grudi moram stavljati posebno belo parče materijala kako mi se ne bi oslikavale grudi jer se krećem među monasima pa nije prikladno. Belu odeću nose i monahinje, samo što one još moraju da se briju do glave.

2. Ne smem da pričam sa ljudima niti da dolazim u bilo koji fizički kontakt jer na taj način remetim njihov proces meditacije kao i svoj. Razgovor je dozvoljen samo sa učeteljem svako jutro u dogovoreno vreme i to 15 minuta kako bi te vodio kroz ceo proces.

3. Hrana je dva puta dnevno: u 6 je doručak i 11 ručak. Posle 12h se ne jede do sutra u 6 ujutru. Jede se ono što monahinje spreme i šta ljudi iz sela donesu. Objasnili su mi da posle 12 mogu samo piti vodu, kafu, pojesti neki jogurt ukoliko sam baš gladna i ne osećam se dobro. Suština ove ishrane je da telo ne troši energiju na varenje hrane već na meditaciju. Zanimljvio je to što nakon 5 dana ovakvog režima, uopšte nisam imala potrebu da jedem posle 12.
Pogledajte kako je izgledala kantina kao i hrana koju smo jeli:

Ponekada sam odlazila i pila kafu u kafiću koje vode monahinje. Kafić je u sklopu hrama samo za stanovnike unutar njega i ima najbolju Ice kafu koju sam probala u životu.

4. Nema ulepšavanja. Ne smem da se šminkam, koristim kreme, brijem, čupam obrve a poslednjih par dana nema ni kupanja. Rekli su da nije poželjno ni da se gledamo u ogledalo.

5. Dnevna rutina: ustaje se u 4 a leže u 22h. Između aktivnosti dva obroka u 6 i 11h, samo se meditira.

6. Nema korišćenja telefona, nema kucanja niti pisanja bilo čega. Cilj je da ne izbacuju stvari iz glave niti ubacuju nove. Suština je srediti postojeće.

Naravno da nisam znala šta to znali meditirati. To nije samo sedneš i kažeš ja meditiram. Zahteva određen napor i tehniku. Svako jutro u 8.30 sam odlazila kod učitelja i dobijala nove instrukcije koje su se nadovezivale na prethodne. One uključuju način disanja, menjanje načina na koji doživljavamo svet kroz naših pet čula a sve to u cilju oslobađanja uma. Veliki je napor osloboditi um od obrade informacija koje dobijamo od spoljnog sveta i posvetiti se obradi informacija koje smo već prikupili u prošlosti.

To je zapravo i cilj meditacije, da sredi um, protrese sve emocije i informacije koje nas okupiraju.

Prva tri dana nisam kontala u čemu je štos. Onda su krenule da mi se dešavaju stvari koje su govorile da sam na pravom putu. Posle toga je nastupio period plača. Plakala sam svaki dan po par sati, u dubokoj meditaciji i van nje. Ceo život sam učena da unosim informacije, procesiram polovično jer nemam vremena za više, osećam emocije, guram pod tepih stvari sa kojima ne mogu da se nosim. Plakala sam jer sam osvestila sve što sam gurala pod tepih godinama. Koliko god bili jaki, verujte da ne možete da se nosite sa tim, nije prirodno.

Pored svih emotivnih krahova, morate se nositi i sa fizičkim bolovima. Boli vas svaka koska od sedenja na podu. Tu su jastučići, ali nisu dovoljni. Spavate na patosu, na jednom jorganu. Uglavnom se meditira u meditacionoj sobi koja je zajednička za sve, ali ja sam volela da meditiram pored obližnjeg jezera koje je u sklopu hrama ili baš unutar hrama u tišini.

img_20151214_100647

Moje omiljeno mesto za meditaciju gde sam svako jutro čekala izlazak Sunca koji bez filtera izgleda ovako:

img_20151215_070902

U jednoj od svakodnevnih seansa meditacije, prišao mi je čovek koji je bio u prolazu. Popeo se na drvo, skinuo kokosov orah, otvorio ga i dao mi da ga pijem. Bio je baš vruć dan i on je pretpostavio da bi mi prijalo da se osvežim. Nismo pričali, dao mi je kokosov orah, uputila sam mu osmeh i on je ubrzo otišao. To je Tajland, to su ljudi tamo!

Ono što doprinosi celokupnom utisku meditacije je to da imate jedinstvenu priliku da živite sa monasima, pratite njihove rutine, budete deo njihovih svakodnevnica. Učestvovala sam u svakoj od aktivnosti koja se odvijala u hramu poput davanja hrane monasima, ceremoniji sahrane monaha itd.

Jako mi je bilo zanimljivo to što sam se izbliza susretala sa decom koja se od malih nogu obučavaju da budu monasi.

Nakon završetka meditacije, dobila sam poklon od Ajaan Tonga: brojanicu i statuu Bude.

img_20151227_105417

Ali najveći poklon koji sam dobila od meditacije je bio sređen um, mir i spokoj u glavi. Nikada se u životu tako nisam osećala, nisam ni znala da je to moguće. Osećala sam se pomirenom sa prošlošću (iako nisam ni bila svesna da postoje stvari koje me koče iz prošlosti). Nisam osećala brigu za budučnost jer zašto bismo brinuli o nečemu što ne znamo da ćemo imati? Ko nam garantujemo da ćemo doživeti sledeću sekundu?

Nakon izlaska iz manastira sam stajala spokojna, mirna, srećna zato što živim sadašnji sekund i zato što osećam. zato što jesam.

img_20151227_084230Slika nakon 16 dana meditacije – bez bora, bez podočnjaka i sa spokojem na licu

Ako se ikada odlučite da uložite 21 dan u poboljšanje svoje ličnosti, ovo je najbrži i najbolji način za to. Nisam želela da zalazim u detalje samog doživljaja meditacije jer su to delom lične stvari a delom znam da mi ne biste verovali. Takođe, nisam dovoljno rečita da opišem jačinu ove akcije, ali vam mogu reći da moje gledanje na svet oko sebe se može klasifikovati pre meditacije i posle. Zahvalna sam što sam proživela ovo iskustvo i ne bih ga menjala ni za šta na svetu.

 

VIDEO

Kako bih vam približila atmosferu u hramu, naprvila sam kratak video. Pogledajte:

Da li si turista ili putnik?

Godinama putujem i kao putnik, i kao turista. Ljudi često poistovećuju  ova dva pojma, a oni se zapravo suštinski razlikuju. S obzirom da sam bila u obe uloge i znam svaku od razlika, rešila sam da vam to sumiram u jednom postu.

1. Način pripreme putovanja

travelerSlika preuzeta sa linka.

Turista ima svoj ritual koji kreće od studioznog istraživanja, nastavlja se akcijama bukiranja hotela i turističkih tura. Pakovanje počinje tri nedelje unapred. Karta se kupuje povratna.
Putnik kada odluči gde će ići, pakuje ranac pola sata pred put i odlazi. Najbitnije je da ima kartu, a za sve ostalo će se snaći kada stigne gde se uputio. Karta se obično kupuje u jednom pravcu, jer putnik ne zna gde će ga put odvesti.

2. Izbor smeštaja

Turista spava isključivo u hotelu, što više zvezdica to bolje.
Putnik spava u hostelima, kućama lokalaca, šatorima, parkovima, plažama.

3. Fotografisanje

foto
Prva i druga slika preuzete sa linka i linka. Treća slika je privatna kolekcija iz Kenije.

Turista obavezno ima selfie stick jer je jako bitno da se oni nađu na fotografiji dok je u pozadini neka stara zgrada čiju istoriju ne znaju, niti ih zanima. Ukoliko su ikada bili da vide toranj u Pizi, zna se koju sliku su okačili na društvenim mrežama.
Putnik koristi svoj telefon ili GoPro (retko koriste skupe kamere). Putnik slika okruženje, ljude i njihove interakcije, boje, prirodu, životinje. Putnik nikada neće stati ispred Tornja u Pizi i slikati se kako ga pridržava da ne padne!

4. Način ishrane

Turisti na Tajlandu jedu picu, pastu, hamburgere u Meku. Ponekad i pomfrit.
Putnici na Tajlandu jedu Pad Thai i ostalu lokalnu hranu.

5. Suveniri

ilny-white-v-1__52993
Prva slika uzeta sa linka. Druga slika – stvari koje sam donela iz Azije.

Turisti kupuju u skupim turističkim radnjama. Obavezno imaju bar jednu stvar sa I <3 NY.
Putnici kupuju na lokalnim pijacama. Skupljaju suvenire iz okruženja poput peska, kamenja, novčića…

6. Kretanje na putovanju

Turisti najčešće iznajmljuju automobile, ili se voze taksijima. Plan kretanja im je unapred definisan, obično kroz neke turističke ture, unapred kupljene na internetu ili kod lokalnog turističkog vodiča. I kada se kreću sami, turistički vodič i mape su obavezna oprema. Informacije su unapred prikupljene sa više strana.
Putnici se voze loklanim autobusima, autostopiraju ili pešače. Nemaju plan kretanja, već idu gde ih put vodi. Kreairaju sami svoje ture na osnovu stvari koje im se sviđaju a ne na osnovu stvari koje su našli na besmislenim listama top mesta u nekom gradu. Putnici znaju da sve informacije mogu pronaći u okruženju, pitajući ljude, ili na Google mapi.

Pogledajte samo Google listu top 9 mesta u Beogradu:

belgrade

Ako mene pitate, ova lista bi bila značajno drugačija.

7. Stvari koje nose

Turista najčešće nosi više kofera za deset dana. Pakuju fen za kosu, sve moguće kremice, više pari cipela. Bitno im je kako će izgledati pa zato i nose sve te stvari. Turisti koriste frotirske peškire koje su doneli od kuće, koji su im zauzeli pola kofera, ili one iz hotela.
Putnici nose ranac za tri meseca putovanja. Ovo se povezuje sa činjenicom da putniku nije bitno kako izgleda, on nosi jednu trenerku i par majica. Bitnije je šta se nalazi oko njih. Putnik je praktičan i koristi mikrofiber peškire jer se suše za dva minuta. Kao na primer OKAPI peškiri.

8. Društvo na putovanju

Turisti vole da putuju u grupi, makar bili njih dvoje.
Putnici najčešće putuju sami. Ne vole da ih iko remeti od procesa integracije sa lokalnim stanovništvom. Putnici vole da budu fleksibilni, što se ne može uvek postići ukoliko ste sa nekim.

ZAKLJUČAK

Naravno da postoje varijacije i da niko nije isključivo turista ili putnik. Ove karakteristike variraju od osobe do osobe. Suštinska razlika je da su putnici slobodni, oni idu u nepoznato i vole to. Znaju da vide zanimljivosti u svakom ćošku grada. Turisti vole strukturu i unapred definisane planove kretanja. To im daje sigurnost.

Da li će neko biti putnik ili turista to ne zavisi od opredeljenja za jedno ili drugo, već od tipa osobe. Ukoliko je osoba sigurna u sebe, voli avanturu i ljude, sigurno će se pronaći i uživati u ulozi putnika.

Kada sam se vraćala sa svojih turističkih putovanja bila sam ista Milica koja sam bila i pre, bogatija za 300 slika. Kada sam se vraćala sa putovanja u kojima sam bila putnik, vraćala sam se kao nova verzija mene, unapređena. Sve ostalo je išlo u drugi plan.

Međutim, ne ide sve u korist putnika, postoje dve prednosti turista:

  1. Turista doživljava putovanja kao deo života, a putnik kao ceo život. Putnik je navučen na putovanja i kada je na jednom mestu duže od par meseci to može stvoriti opterećenje i nemir .
  2. Turista oseća uzbuđenje pred svako putovanje. Putnik se toliko navikao na putovanja da su se oni leptirići u stomaku koji se javljaju veče pred put potpuno izgubili.

Šta ćete vi biti, turista ili putnik, to zavisi samo od vas. Ono što vam mogu zasigurno reći jeste da jendom kada postanete putnik, nema nazad. Sa tim morate da živeti ceo život. I da mogu da biram, opet bih izabrala da budem putnik. Stvari koje naučite u toj ulozi se ne uče u turističkim vodičima.

DODATAK
U ovom postu možete pogledati super ilustracije razlike između putnika i turiste: These 12 Minimalistic Illustrations Show Differences Between Tourists And Travelers

Tekst lektorisala: Marija Kanazir

USPELI SMO – nas 50 za njih 15 mališana iz Kenije

Na mom dvomesečnom putovanju po Keniji, u selu na ostrvu Rusinga, sam naišla na 15 mališana u školi na poljani (prvobitno 12 pa se pridružilo još troje). Pisala sam o mom volontiranju na ovom linku. Imala sam dve opcije: 1. da budem pored njih par dana, uslikam, okačim na instagram i odem dalje. 2. opcija je bila da ostanem i iskoristim blog kako bih prikupila novac i pomogla ovoj dečici kojoj je pomoć bila preko potrebna. Prepostavljate za koju opciju sam se odlučila. 🙂

Akciju prikupljanja sredstava sam pokrenula na blogu – link. Napravila sam video kako bih približila ljudima realno okruženje u kojima ova deca uče i žive. Video možete videti na linku. Akciju su podržali mnogi domaći mediji: 24 sata, Blic, RTS, Srpska Dijaspora, Alo, AdriaDaily i drugi.

BROJKE
Period akcije: 20 dana plus 10 dana implementacije
Ukupno prikupljeno:  1870 EUR.  Plus mojih skoro 400 EUR.
Akciji se priključilo 50 donatora!

REZULTATI
Sa prikupljenim novcem sam uspela da:

  • Uveden sistem za vodu
  • Obezbeđena hrana za decu za narednih 6 meseci
  • Sašijemo uniforme za decu
  • Kupimo knjige, sveske, pribor, dodatni materijali za profesorku za narednih godinu dana
  • Obezbedimo dva dušeka na kojima će budući volonteri spavati

IMG_20160720_153658
Devojčice u novim uniformama

thank you
Dečaci u novim uniformama

slikaPostavljanje sistema za  vodu

IMG_20160720_122137
Čekanje u redu za hranu

IMG_20160719_145929
Dušeci za buduće volontere

IMG_20160719_141349
Pribor, knjige, posteri i ostali materijali

ZAKLJUČAK
Ako mi ne reagujemo na probleme u našem okruženju, ko će? Da sam došla na Rusinga ostrvo, videla kako deca pate i otišla, ona bi i dalje bila gladna u školi, bez adekvatnog pribora za učenje u pocepanoj odeći i bez vode. Mesec dana mog truda dovelo je do toga da ujedinim više od 50 ljudi i da omogućim ovoj deci bolje uslove školovanja za relativno malu količiniu para. Nemote čekati da drugi pokreću promene, pokrenite ih vi, bez obzira da li je to u Keniji, Srbiji, Hrvatskoj ili Šri Lanci – ljudi su ljudi, problem je problem gde god on bio. A mi kao stanovnici na Zemlji imamo odgovornost da rešavamo probleme koji nas okružuju. Ne možemo da čekamo vanzemaljce da to urade umesto nas.

Veliko hvala od 15 đaka iz Kenije: Jacub, Arshavine, Audry, Reagan, Filgona, Mercy, Sheldon, Queenter, Jaffeth, Messy, Joanes, Emily, Vera, Vidick and Bromix!

SVE ZASLUGE IDU LJUDIMA KOJI SU NESEBIČNO POMOGLI

Rotary E-club of District 2483 (Serbia and Montenegro), Vuk Popović (Quantox Technology), Milan Novaković, Filip Panjević, Tamara Letić, Vintage Papers, Mirjana Panjević, Sara Pejić, Dejan Dunđerski, Aleksandar Burić, Ana Petrović, Marko Mihailović, Feđa Hudina, Danica Nikolić, Ilija Mirosavić, Nemanja Drobnjak, Miloš Milovanović, Marija Kanazir, Dragana Krstić. Ivan Jovanović , Milica Šubarić, Đorđe Vanjek, Nevena Sofranić, Lazar Radosavljević, Ahmed Mohamed Maawy, Jelena Živković, Stefan Milovčević, Zoja Kukić, Jelena Kitanović, Momčilo Kovač, Ivana Tankosic, Davor Lulić, Slobodan Milanov, Jelena Grković, Branko Kovač, Uglješa Erić, Lazar Pašajlić, Goran Bujišić, Vladimir Tomić, Nikola Jovanović, Zorica Curcic, Nina Desnica, Nemanja Stefanovic, Nemanja Radojković, Milica Nastasić, Milan Tuševljak, Ana Paunović, Danijela Pejić i Nikola Ristić.

Capture

Dodatak – proces realizacije iz mog ugla
Našla sam se na selu u Keniji sa tom idejom da pomognem maloj dečici. Internet sam imala na telefonu i to sam ga skupo plaćala. Struju nisam imala, punila lap top na solarnu energiju koje ima dovoljno samo za sijalicu i telefon da se napuni. Sa ograničenim internetom i strujom, bila sam odlučna da želim da pomognem.

Napravih video, blog post i krenuh sa promocijom. Uzelo je maha, moj trud se isplatio, počele prve uplate i sreći mojoj nije bilo kraja. Uskočili su i mediji koji su preneli akciju. Odjednom, oglasila se dijaspora. Legla uplata od naših ljudi iz Grčke, javio mi se jedan čovek iz Čikaga, hoće da pošalje odeću i pribor za decu, javili mi se naši koji žive u Nairobiju… Nisam ni sanjala da će akcija za školu u selu Kenije stići od Čikaga pa sve do Grčke.

Kada sam odlučila da krenem sa realizacijom, susrela sam se sa brojnim izazovima. Morala sam da shvatim kako funkcioniše sistem za vodu, koji delovi ga čine. Lako je da belkinju sa novcem zeznu i naplate 4 puta više i zato sam morala da imam osobu od poverenja pored sebe sa kojom sam išla i pregovarala. I tako sam se našla u nekoj radnji sa cevima, ekserima, šrafovima i ostalim materijalom u sred Kenije. Šta ja radim ovde? 😀

Kada je bilo potrebno da donesemo vodu sa jezera za beton, morala sam da iznajmim magarce koji će biti transport. Svaki dan sam kupovala i spremala ručak za majstore. U pauzama sam odlazila po knjižarama i pregovarala popuste za veliku količinu pribora.

Ceo proces je bio jako zabavan, uživala sam u svakom trenutku. Rezultat toga je da sam za sobom ostavila impact na živote te dečice a u meni je ostao veliki trag zadovoljstva i zahvalnosti na proživljenom iskustvu i na promenjenim životima.

Pogledajte još slika nastalih u toku radova

IMG_20160718_110125Gradili smo timski duh

IMG_20160720_103150
Skupljali smo drva za ložište

IMG_20160720_144806
Prvo probanje uniforme

IMG_20160718_145953
Proces izrade sistema za vodu

IMG_20160719_110758
Mlevenje nečega što je kao brašno – kasava

messy
Srećan Messy zbog nove uniforme

IMG_20160720_122323
Prvi put hrana u školi

pijaca
Kupovina hrane za decu na pijaci

IMG_20160720_104125
Spremanje ručka za decu u školi

IMG_20160720_154521
Postavka česme

 

Kako su kenijci ubili banke

U malom selu Adiedo sam naišla na jedan prizor koji me je oduševio. U pitanju je grupa žena od 30 članova koja se zove Upendo women group (Upendo znači ljubav). Okupile su se kako bi pomogle jedna drugoj i rešile problem komplikovanog finansijskog i bankarskog sveta kome one nemaju pristup zbog udaljenosti banke od sela u kome žive i zbog toga što većina njih nema lične karte niti bilo koje druge isprave. Ovakve grupe su rasprostranjene svuda po Keniji.

Upendo group postoji šest godina. Tri osobe vode celu grupu: vođa grupe, sekretar i blagajnik. Svake godine u januaru se nalaze, ulažu po 1000 šilinga (što je blizu 10 EUR) u kasu ili koliko se već dogovore i koliko ko može. Novac što skupe na početku je obrtni kapital kojim raspolažu (svako ima procentualno udela koliko je novca uložio). Ovaj novac se čuva u kući vođe grupe, u metalnoj kutiji sa tri katanca.

a
Tri žene koje vode Upendo group

Sastaju se svakog četvrtka. Ovaj sastanak ima 3 dela. Prvi deo sastanka skupljaju pare na gomilu koje će bilo ko od članova moći da pozajmi i da vrati bez kamate ukoliko se neka nesreća desi u porodici.

Drugi deo sastanka se odnosi na uvećanje prvobitnog kapitala. Dakle, ko želi, može da doda još para i time uveća svoj procenat udela u grupi. Obično svakog četvrtka dodaju po 2 EUR ili više.

Treći deo je najbitniji i ogleda se kroz svrhu postojanja ove grupe a to je pozajmica. Svako od članova može da pozajmi koliko god želi novca iz kase. Nakon mesec dana mora da vrati taj novac sa kamatom od 10%. Ova kamata se na kraju godine raspodeli na sve članove grupe. Tako da ovi ljudi, ne samo da imaju sistem uz pomoć kojeg mogu da pozajme novac za započinjanje nekog projekta (piliće, useve itd), već mogu i da zarade na kraju godine.

Ovo je genijalno! Imala sam tu privilegiju da vidim kako funkcionišu i bila sam oduševljena snalažljivošću koje su pokazale ove žene. Na sastanku je jedna žena uzela zajam od 300 EUR kako bi počela svoj projekat.

IMG_20160630_154650

Članica grupe uzima pozajmicu

Za srećan put sam dobila papaju od glavne žene u čijoj kući se održavao sastanak. To je za njih čast da nešto ponesem iz kuće kada odem.

IMG_20160630_160422

Ne samo da su banke zaobišli na selima, već cela Kenija ima jedan predivan sistem koji se zove M-Pesa. Taj sistem je zapravo e-wallet (elektronski novčanik). Funkcioniše tako što je vezan za određen broj telefona. Broj telefona je zapravo username M-Pesa sistema. Ukoliko želim da dodam novac na svoj M-Pesa račun, odem do agenta koji se nalazi u svakom selu, usvaoj prodavnici, dam novac i oni mi napune moj M-Pesa račun. Sa M-Pesa računom se može plaćati sve, avionske karte, računi, školu, možete slati novac drugim ljudima u Keniji… Sve što je potrebno da znate je nečiji username M-Pesa sistema.

IMG_20160627_090817

Mpesa uplatno mesto – agent

M-Pesa je proizvod Vodafon kompanije i države Kenije. Sistem je toliko zaživeo da svi koriste M-Pesu uprkos opiranju banaka. Banke su na kraju morale da usvoje ovaj sistem i integrišu ga u svoje sisteme. Na običnim telefonima M-Pesa funkcionište preko USSD koda (to je ono kada zovete *100#) a preko smartphone-a možete koristiti aplikaciju. Kenijci čak plaćaju struju preko Mpese. Plate unapred, dobiju kod koji ukucaju u u neki uređaj u kući i struja im je omogućena. Tak uređaj izgleda ovako:

IMG_20160722_194308

M-Pesa je nastala iz istog razloga iz kojeg je nastala Upendo grupa. U Keniji ima previše ruralnog i neobrazovanog stanovništva tako da su morali da nađu novi način razmene novca. Ako mene pitate, genijalan način. Zanimljivo je to da ovaj sistem postoji u još nekim zemljama Afrike ali se nigde nije primio kao u Keniji.

Seoski život na kenijski način

Kliknite na slike kako biste ih uvećali.

U Keniji možemo identifikovati tri načina života: gradski, plemenski i seoski. U Nairobiju sam bila par dana i baš mi je bilo užasno. Svuda su rešetke: na apoteci, prodavnici, trafici… Na ulazu u svaki objekat te čeka obezbeđenje koje ti pretresa torbu i pregleda te sa onim ručnim detektorom metala. To govori o bezbednosti u Nairobiju a verovatno i svih većih gradova. Jedva sam čekala da odem odatle.

Kenya barsRešetke na apoteci u Nairobiju

Generalno je Nairobi na granici sa sigurnošću, pogotovo ako si bela žena i to sama. Svi dobacuju, svi bi nešto da ti kažu. Prilaze mi i pitaju me uglavnom dve stvari: žene me pitaju da li mogu da im nađem posao u mojoj zemlji a muškarci me pitaju da li hoću da se udam za njih. San svakog muškarca ovde je da oženi belu ženu. Inače je položaj žene u društvu takav da se ne pitaju ništa. Ukoliko muškarac izričito želi seksualni odnos sa tobom, imaće ga makar na silu. I to pravdaju time što su ih devojke izazivale. Strahota je što niko ne odgovara za ove stvari. Viđala sam devojčice koje su stare 13 godina sa stomacima do zuba koje su u školskim klupama. I to nije retka pojava ovde. Čula sam da je česta pojava da profesor spava sa srednjoškolkama.

Kenija je jedna od zemalja britanske kolonije. Britanci su došli 1920. godine i otišli su 1964 kada je Kenija proglasila nezavisnost. Britanci jesu ubrzali proces civilizacije lokalnog stanovništva, ali su takođe ostavili trajne posledice. Jedna od tih posledica je da lokalno stanovništvo bele ljude doživljava kao hodajuće evre. Iskrivljena percepcija dolazi od superiornog stava kolonijalaca. Beli ljudi su urbana legenda ovde. Zovu nas MZUNGU. Što znači beli čovek. Smešno mi je bilo kada me je komšinica pitala da li se farbam. Kada je moj odgovor bio odričan bila je u čudu jer je ona mislila da svi beli ljudi imaju belu kosu a da crni ljudi imaju crnu kosu. Ne samo da ne znaju mnogo o belcima nego imaju komplekse od belih ljudi. Oni misle da beli ljudi ne žele da se rukuju sa njima zato što ih smatraju prljavim zbog crne kože.

Trenutno sam na selu, u srcu Afrike. Bezbednost je mnogo veća nego u gradu. Svi su pristojni, otvoreni i najviše su znatiželjni jer nikada nisu videli belu osobu u životu. Za lokalce u selima smo kao vanzemaljci, neka imaginarna bića koja žive u raju izvan Afrike, misle da smo svi fit, da nema debelih ljudi i da nema kriminala.

Pretežno žive u kućama od blata koje nemaju prozore. Ukoliko imaju prozor, uglavnom je to jedan i jako mali. TIpičnu kuću i unutrašnjost možete videti na slikama:

 

Sela su slična bilo kom drugom srpskom selu, samo što ovde imam papaju, mango i bananu u dvorištu a u Srbiji imam kruške, jabuke i šljive. Kada sam im rekla da mi pijemo kozje mleko, zgadili su se. Oni čuvaju koze samo zbog mesa. Od životinja gaje još i krave, kokoške, ovce i magarce. Ono što je ovde jako bitno jesu usevi kojim oni prehranjuju svoje porodice. Najčešće je to pasulj i kukuruz. Ove godine nije bilo kiše pa su im usevi propali i ne znaju kako će se hraniti tokom cele godine. Neke porodice imaju i do petnaestoro dece pa je razumljivo to što nekada danima ostaju bez hrane.

Veliki problem im je sida. Mnogo ljudi umire od ove bolesti. Prilikom seksualnih odnosa, ne koriste zaštitu a često menjaju partnera ili imaju po nekoliko u isto vreme. Poligamija je kod njih običaj. Muškarci se smatraju moćnim ako imaju više žena. Ukoliko imaju više od desetoro dece, oni su ponosni, ego im je do neba jer misle da su odradili posao kako treba. Žene na to pristaju jer misle da što više dece budu imali, veća je verovatnoća da neko od njih bude uspešan i da ih izvuče iz bede. Kada sam im objasnila da je filozofija kod nas drugačija, da mi rađamo u proseku dvoje i da smatramo da je bolje dati dobre uslove i edukaciju za dva deteta nego ništa za petnaest, pitali su me: A šta ako jedno umre, ostaje ti samo jedno. To je njihova logika, ako jedno umre, imam ostale, šta fali.

Ima i onih koji su osvešćeni i edukovani, ali takvih je malo. Žena sa kojom se družim ima dvoje svoje dece i dvoje usvojenih. Toliko im je razvijen osećaj povezanosti sa zajednicom i selom da oni ne mogu da ostave siroče nezbrinuto. Iako i sami nemaju dovoljno, olako usvajaju još dece kako bi im dali bolje uslove života. Pogledajte sliku moje drugarice MIlicent i njene dece. Prepoznaćete koje dvoje su usvojenih.

Jedan dan su za ručak imali samo posoljeni pirinač. Drugi dan samo pečen kukuruz ili skuvan pasulj bez ičega. Ponekada jedem sa njima iz poštovanja ali ponekada stvarno ne mogu. Kao npr, pre neki dan su imali za ručak vodu i kukuruzno brašno skuvano. Još kad sam videla kako ga kuva i kako sve mušice sleću na hranu… Nisam mogla da jedem. Njihove kuhinje imaju ložišta na podu koje im služi kao šporet.

Vodu dobijaju od kišnice. Pored kuće, većina njih ima tenk koji prikuplja vodu dok kiša pada. Oni tu vodu piju i koriste za ručak, tako ne prerađenu. Oni koji nemaju ovaj tenk, moraju da odlaze na jezero da donose vodu na glavi. U tom jezeru se kupaju, peru veš i posuđe. Uzimaju tu istu vodu kako bi je koristili za piće i kuvanje.

Juče kada smo bili na jezeru, žena je ušla da se kupa. Zvala me je ali nisam smela da uđem jer sam videla, kako ona kaže malog, aligatora kako izranja glavu na površinu vode. U tom jezeru imaju guštera od po dva metra, imaju aligatore i sve ostale opasne životinje. Ne znam kako se ti ljudi ne plaše ovih stvari.

Deca i žene su te koje nose teret. Vodu i ostale stvari nose na glavi. Muškarci to ne rade. Oni su povlašćeni. Na sve strane možete videti majke koje na glavi nose teret, sa obe strane drže decu i tako žurno hodaju dok muškarac hoda pored njih kao gospodin čovek.

Elektro mreža je razvijena samo po gradovima. U selima ili nemaju struju ili koriste solarnu energiju. U svakoj radnji možete napuniti telefon ali morate da platite oko pola evra.

IMG_20160627_090817Punjenje telefona u lokalnim prodavnicama

Imaju jedan pijačni dan i tada svi izlaze iz kuća. Pijace su im jako prljave i nabacane što možete videti na slikama u nastavku. Pored voća i povrća, najčešće se prodaju polovne stvari. To je dobro zbog reciklaže.

Najsmešnija stvar mi je njihova religija koja je razapeta. Dok britanci nisu došli, kenijci su živeli u prirodi, to im je bila religija – priroda. Verovali su u planine, drvo, gromove, oblake, kišu, travu i useve. Dolaskom britanaca, lokalci su poprimili hrišćanstvo. Međutim, ovo nije hrišćanstvo kakvo ga mi poznajemo, ovo je izmenjena verzija. Njiove crkve su obične kuće, ponekada i šatori. Njihova sveštena lica su obični ljudi, neuki. Nemaju nikakve odore, nemaju freske niti ceremonije. Imaju samo crkvu koja je sačinjena od zidova i čoveka unutra koji organizuje okupljanja. To je to. Par učenih kenijaca mi je reklo da se baš osećaju razapeto, jednom nogom su vezani za plemensku religiju koja je oktenuta ka prirodi a drugom nogom su vezani za hrišćanstvo koje im je nametnuto.

IMG_20160702_125034

Katolička crkva

Jednom prilikom sam se našla u društvu profesora iz srednje škole. Pričali smo o religiji. Rekla sam da ne verujem u hrišćanstvo niti bilo koji oblik releigije koji nam je čovečanstvo nametnulo. Verujem samo u to da treba da činimo dobro jedni drugima, jedino ta religija će nas održati. Onda su mi uputili pitanje: Kome se obraćaš kada imaš problem, ako to nije Bog? Rekoh im da se ne obraćam nikome, sednem i rešim problem. To im nije bilo jasno jer oni kada imaju problem, navikli su da se mole.

U Keniji je kultura takva da se svi rukuju sa svima. Ali meni se to smučilo. Jendostavno nije higijenski rukovati se sa svima, od profesora pa do deteta koje je držalo ruku u nosu do pre minut. A vode nema u izobilju tako da ne mogu da perem ruke svaki minut. Kad nema kašike, jede se rukama tako da ne mogu da priuštim sebi da imam prljave ruke. Jednostavno ne možete izbeći svakodnevno rukovanje sa ljudima koje znate i ne znate. I zamorno je kada ste duže vreme tu. Svi se deru na ulici mzungu, mzungu, look at me, how are you… Ono što mi olakšava život je engleski jezik koji im je službeni. Inače imaju 42 plemenska jezika u okviru Kenije tako da iz regiona u region se ne mogu razumeti sem ako ne govore engleski.

U narednom postu ću vam pisati o tome kako su kenijci ubili banke! 🙂