Urugvaj – skriveno blago latinske Amerike

Urugvaj je magična zemlja, zemlja sloboda. Ima 3 miliona stavnika od kojih su pola u Montevideu. Stegnuta zagrljajem Argentine i Brazila, svoj predah nalazi u izlazu na more.

Natalia, prijateljica koju sam prošle godine upoznala u Izraelu, je bivši profesor istorije i sadašnji socijalni radnik. Puno mi je pričala o životu u Urugvaju. Kaže da u poređenju sa ostalim državama, u Urugvaju nema puno korupcije, minimalna je. Njeno mišljenje je da se sada lepo živi u Urugvaju, da svako može naći posao posle fakulteta. Ono što je meni bilo osveženje jeste da čujem da je neko zadovoljan svojom državom. Iako nije sve sjajno, Natalija ne živi posh život, ona je srećna.

Natalia i ja u Montevideu

Bilo mi je otkriće to što svi znaju za Srbiju zbog Novaka Đokovića i zbog istorije koju imamo sa zemljama nesvrstanih u vreme Tita.

Ono što je apsolutni hit Urugvaja su njene slobode koje su došle sa predsednikom Muhikom. Muhikina priča je čudesna jer je on bio vizionar i revolucionar. Kažu da je bio značajan jer je ostavio bitnu poruku Urugvaju, iako ljudi koji su radili za njega nisu bili u skladu sa njegovim vrednostima. Za vreme Muhikinog mandata, legalizovan je abortus, marihuana, gej brakovi. Velika mi je čast što sam Muhiku upoznala  i o tome sam pisala na linku.

Pepe Muhika i ja u njegovom vinogradu

Slobode Urugvaja

Činjenica da je abortus legalizovan je ogromna jer 97% žena u Latinskoj i Centralnoj Americi žive u zemeljama gde je abortus zabranjen. Abortus se sada razmatra kao opcija u ovom delu sveta zbog pojave zika virusa, ali su još uvek daleko od legalizacije.

Gej brakovi su legalizovani tako da u Montevideu možete videti dosta gej parova koji su došli iz inostranstva kako bi živeli na miru. To je poprilično tužno, da ljudi moraju da beže u druge zemlje kako bi mogli da budu ono što jesu. Mada, ako morate da odete u Urugvaj da biste bili on ošto jeste, to i nije tako loša ponuda. 🙂

Hostel u Urugvaju – Cabo di Polognio

Legalizovana je marihuana što znači da na ulici svi mogu da puše istu kao cigarete. Samo ne možete u zatvorenoj prostoriji već morate da izađete ispred restorana. Toliko je zastupljena marihuana da svi po parkovima puše, hodaju ulicama, prolaze ispred policije sa đžointom u ruci. Fascinantno mi je kako se svi živimo na istoj planeti a imamo tako drugačija pravila življenja. U Urugvaju živiš sa marihuanom dok bi te u Srbiji uhapsili i zatvorili na minimum tri godine.

Jednom prilikom sam istu probala sa majkom i ćerkom koje su bile u restoranu na otvorenom. Naime, one gaje svoje biljke kod kuće. Zanimljivo je to da po većim gradovima možete videti i staro i mlado kako konzumira marihuanu. Postoje klubovi marihuane koji uzgajaju velike količine ove biljke mesečno. Plaća se mesečna članarina kako biste na kraju meseca dobili određenu količinu marihuane uzgajane na stručan način.

Uzgajanje marihuane u kućnim uslovima

Ono što je caka jeste da ne možete da kupite marihuanu u prodavnici, već morate da je uzgajate. Lokalni shopovi posvećeni marihuani će vam dati istu kao poklon ako kupite neki proizvod. To je siva zona. Ali kažu da će se uskoro i kupovina legalizovati. Mada, ako odete u park i zatražite od bilo koga, svi će vam dati istu ili besplatno ili za male pare jer je ima na pretek.

Marihuana shop u Montevideu

Postoji i muzej marihuane gde možete čuti nešto više o istoriji i upotrebi marihuane u razne svrhe. Bila sam u tom  muzeju u Montevideu i nije ništa posebno, više je senzacijska priča.

Žao mi je što nisam imala vremena da odem do hostela koji se zove THC u kojem se sve vrti oko marihuane, nedaleko od Montevidea. Moja drugarica je bila i kaže da je jedinstven osećaj kupati se u baznu pored kojeg raste marihuana.

Četiri stvari koje koje su zajedničke za zemlje u okruženju Urugvaja:

  1. Mate čaj – zamena je za kafu jer ima veliku dozu kofeina. Istorija ovog čaja datira još od domorodaca iz Brazila. Postoji više varijanti pripreme mate čaja – sa vrućom vodom, hladnom itd. Ono što je zanimljivo jeste način pripreme. Mešavina čajeva koji kreiraju mate se servira u specijalnoj čašici koja se pravi od ploda sa drveta CalabashTaj plod se oblikuje u čašice koje se dodatno ukrašavaju i izgledaju ovako:

Svaka druga osoba šeta ulicama u Urugvaju sa termosom vruće vode i čašicom punom mate čaja. I dalje mi nije jasno kako ih ne mrzi da tako šetaju ulicama sa nečim u ruci no stop. I to je masovno, svi to rade. Tako sam prepoznavala ljude iz Urugvaja koji suu Brazilu ili Argentini. 🙂

Slika uzeta sa linka

  1. Cipele sa velikom platformom – Iz nekog razloga, devojke u latinskoj Americi obožavaju cipele sa velikom platformom. I to ne govorimo o štiklama, retko koja nosi štikle, nego baš o enormno velikim platformama. Moguće da to dolazi od toga što su im devojke generalno niske. Ovo je baš izraženo u Urugvaju i Argentini.

Cipele sa platformom

  1. Kanta za smeće nije na podu – Bilo mi je jako zanimljivo da vidim kante za smeće u Brazilu, Urugvaju i Argentini koje im stoje ispred kapija a nisu na podu već su podignute metar ili dva od poda. Valjda je to da kučići ne bi raznoili smeće svuda.

  1. Dulce de leche – Kada sam prvi put probala dulce de leche, u prevodu slatko od mleka, pomislila sam da je to neki loš puter od kikirikija. Svaka kuća ima bar kilo dulce de leche i najčešće se koristi za doručak kao zamen za marmeladu. Sastoji se od običnog mleka, kondenzovanog mleka, vanile i šećera. Ima karamelast ukus.

Klima i turizam

U Urugvaju je vreme super od oktobra pa sve do maja. Prosek je malo iznad 20 stepeni i uopšte se ne oseća vlažnost vazduha kao što je slučaj u Aziji. Na ovoj slici možete videti prosečne najniže i najviše temperature u Urugvaju tokom godine:

Slika uzeta sa linka.

Iako sam ja bila u januaru, kada je jek sezone, u Montevideu nije bilo mnogo turista. Svi su izvan gradova, na moru. Iako je Montevideo presladak grad sa izlazom na more i lepo uređenim plažama, turizam nije razvijen.  Izlaz na more se uglavnom koristi za kreiranje stambenih zgrada koje gledaju na more. U tim delovima nećete naći prodavnice za turiste, već klasični stambeni deo.

Zgrade na obali Montevidea


Priobalje Montevidea

Tursiti su uglavnom koncentrisani oko četiri grada u odnosu na interesovanja. Colonia del Sacramento okuplja klasične turiste željne istorije, posh turizam je zastupljen u Punta Del Este gde su sva skupa letovališta, srednja klasa hipstera i hipika odlazi u Punta Del Diabolo koji je lociran na granici sa Brazilom dok hard core hipici odlaze u Cabo de Polonio.

Od svih tih mesta u Urugvaju, Cabo de Polonio je za mene pravo otkriće. Preporuku za ovo mesto sam dobila od dečka iz tattoo shopa koji me je tetovirao. Cabo de Polonio me je fasciniralo zbog nekoliko karakteristika. Nema puteva koji vode do njega i nalazi se na 10 km od glavnog puta. Možete doći do ovog gradića peške ili organizovanim kamionima. Na slici pogledajte divnu lokaciju Cabo de Polonio gradića – ušuškan lepotom zelenih dina koje ga čuvaju od užurbanog sveta sa jedne strane, dok ga sa druge strane krasi širina mora.

Kombi za transport od glavnog puta do Cabo de Polonio

Ovo mesto ima oko stotinak kuća koje nemaju ogradu već su sve na otvorenom, kao jedna velika komuna.

Kliknite na sliku kako biste je uvećali.

Specifično je to što Cabo de Polonio nema struju niti sisteme za vodu. Zanimljivo mi je to što tamo pretežno dolaze lokalni turisti iz Brazila i Urugvaja. Retko se nađe po koji zalutali putik kao ja. Atmosfera je čarobna, pogotovo u toku noći kada svaki kafić i resoran obasjavaju lokale svećama i vatrom koju zapale u sred bašta oko kojih sede raspevan i druželjubivi narod. Ovo mesto uliva dozu bezbednosti do te mere da sam se ja odvažila da spavam na travi u mojoj vreći za spavanje. Svi se ponašaju kao jedna velika porodica.  

Kliknite na sliku kako biste je uvećali.

Nedostatak Urugvaja je taj što imaju jednoličnu hranu. Ljubitelji mesa i roštilja će se lepo najesti, ali oni koji žele raznoliku hranu i povrće će sigurno ostati gladni. Pored mesa, služe i morske plodove ali to je uglavnom uvezeno iz Čilea. Takođe mi je smetalo to što je Urugvaj baš skup, hrana pogotovo.

Ovo je generalni utisak Urugvaja sa turističke strane gledišta. U narednom blog postu ću vam predstaviti stranu Urugvaju koju će retko koji turista imati prilike da vidi.

Dan kada sam upoznala Muhiku – najbogatijeg predsednika na svetu

Jose Mujica  „Pepe“ – 40. predsednik Urugvaja (2010 – 2015). Ima 81. godinu. Od toga je bio u zatvoru 14 godina, tokom 70-ih i 80-ih godina, zato što je bio deo naoružane političke grupe i živeo kao guerrilla lider. U vreme svog predsedničkog mandata, legalizovao je marihuanu, gej brakove i abortus. Svi ga znaju kao najsiromašnijeg predsednika na svetu (The World’s Poorest President) zbog njegovog skromnog načina života. Za mene je to nakaradno jer biti siromašan je stanje uma. Uostalom, ne možeš biti siromašan samo zato što nemaš nešto što ti ne treba. I obrnuto, ne možeš biti bogat ako imaš nešto za čim ne žudiš. Pepe je jedan od najbogatijih ljudi koje sam ikada upoznala jer ima sve što mu je potrebno i zato donira 90% svoje mesečne plate, koja iznosi $12,000, najsiromašnijima i malim preduzetnicima.

Interesantno je kako je došlo do toga da upoznam najbogatijeg predsednika na svetu. Viktor (pisac i putnik sa kojim sam u tom trenutku putovala) i ja smo stigli do jedne od najpoznatijih vinarija u Urugvaju (kasnije ćemo saznati da je ta vinarija vlasništvo Muhikine babe). Čim smo stigli do vinarije upali smo u rupu i hladnjak nam je pukao. Time smo bili prinuđeni da čekamo majstora par sati. To čekanje se isplatilo, ne samo zato što smo se najeli divnog grožđa, već smo smo i došli do Muhike. Čekajući majstora, prišla nam je novinarka koja je radila reportažu o vinariji. Interesovala se za naše putovanje po Urugvaju. Priliku smo iskoristili i pitali da nas poveže sa nekim ko zna Muhiku uz naznaku da Viktor poznaje Kusturicu i da ga on preporučuje. Nakon par telefonsih poziva, bili smo najavljeni kod Muhike. Novinarka poznaje autora knjige o Muhiki, Ernesta Andresa, koji nas je najavio.

Par dana od tog događaja, našli smo se ispred Muhikine kuće, na posla sata od Montevidea na imanju koje nema čak ni ogradu. Jedina prepreka između nas i Muhike je bilo obezbeđenje koje stoji na putu kako bi sprečilo da ulazi ko kako hoće. Tu rade četiri stražara i kroz razgovor sa jednim od njih saznali smo da rade svaki dan i da su oni tu još od početka Muhikinog predsedničkog mandata.

U vreme kada smo došli, bio je ručak i Muhika je spavao. Morali smo da odemo nazad u Montevideo pa da se vratimo kasnije. Kada smo se vratili bio je na sastanku sa državnim službenicima u svojoj kući. Tako da smo morali da sačekamo da se taj sastanak završi. S obzirom da smo već bili najavljeni, bilo je samo pitanje vremena kada ćemo doći na red.

Nakon dva sata čekanja u kolima i igrajući se sa lokalnim kucama, došao je red na nas. Dok sam hodala zemljanim putem, milion misli mi se vrzmalo po glavi. Šta pitati takvu legendu, čovek kao Muhika se sreće jednom u životu. Toliko pitanja, tako malo vremena… Nakon par minuta, ugledah Muhiku i pomislih: Da li je moguće da je dočekivao državne službenike tako obučen… Nisam osuđivala, već sam bila iznenađena veličinom tog čoveka. Na sebi je imao belu prljavu košulju u kojoj radi u polju, otkopčanu tako da mu se vide grudi. Iako znam kod koga sam došla, moj ograničeni um nije mogao da shvati da takav čovek postoji. Nije ga briga za forme, čovek se bavi suštinom.

Našla sam ovu sliku koja je nastala u vreme kada je Pepe bio predsednik. Ona je i najbolji opis toga kakav odnos Pepe ima prema formama.

Slika uzeta sa linka.

Slika levo uzeta sa linka. A slika desno sa linka.

Pepe ne priča engelski i moje znanje španskog je u tom trenutku bilo dragoceno. Pričati na maternjem jeziku ovog čoveka je neprocenjivo. Objasnila sam mu da smo došli da ga vidimo, da pišemo o Urugvaju. Prvo što je rekao: „Ali postoji mnogo lepših stvari da se vidi.“. Šta god da sam izgovorila u tom trenutku je bilo nevažno jer je moja zbunjenost bila očigledna.

Pepe o svojoj bašti

Pošto nas je primio u svojoj bašti, krenuli smo priču o istoj. Pitala sam ga: Kako je to biti zemljoradnik?
Pepe: „Biti seljak je forma spoznaje. Univerzitet je jako bitan ali ti ne daje praksu. Mi smo ovaj sistem za navodnjavanje adaptirali našim okolnostima“. Rekao je to pokazivajući nam improvizovanu spravu.

Milica: „Dakle vi ste seoski inženjer?“
Pepe: „Tako je, to sam oduvek bio“

Pitala sam ga šta gaji u bašti na šta mi je odgovorio da imaju skoro sve – kukuruz, tikve, tikvice (to je nešto između tikve kakvu mi znamo i tikvice koje jedemo u Srbiji), krompir, cveće i još mnogo toga. Kada sam mu tražila da ga slikam ispred svog povrća rekao je: Dosta je to, previše marketinga.

Pričali smo o njegovom životu

Ovaj skroman način života koji živite, da li ste to usvojili iskustvom, kroz tešku istoriju ili ste to bili celog života? (Pepe potiče iz jako siromašne porodice koja je imigrirala iz Italije)

Pepe: „Ja sam seljak, oduvek sam to bio i živeo na selu. Ne mogu da se odreknem onoga što jesam i pobegnem od svog načina života. Nije ni bolje ni gore, samo je drugačije.“

Zanimljivo je to da farma na kojoj žive trenutno pripada njegovoj ženi. Dok je bio predsednik nije želeo da ga voze već je on vozio svoj auto, Volkswagen bubu. Urugvajske novine Busqueda su pisale o tome kako mu je ponuđeno 1 million dolara za bubu i on je odbio.


Slika uzeta sa linka.

Da li ste srećan čovek sada?
Pepe: „Da, naravno, uvek sam bio srećan šta god da sam prolazio u životu jer živim kako mislim i u šta verujem.“

Tri puta ste bili u zatvoru a dva pita bežali iz istog. Kako je to bilo, kako ste bežali, jel bilo uzbudljivo i zabavno ili ste se plašili? Da li ste vi bili taj koji je pokrenuo bekstvo i vodio ljude?
Pepe: „Bilo je jako uzbudljivo. Nisam ja bio lider, bilo nas je četvoro i bio je to timski rad. Iskopali smo tunel do slobode oba puta. Nikada neću zaboraviti to iskustvo.“

Koliko ste života živeli?
Pepe: „Imam 81.  godinu. 14 godina sam bio u zatvoru i to je kao jedan ceo život. Dva puta sam bežao iz zatvora. Drugi život sam živeo kao Clandestino (čovek koji živi u tajnosti, begu). Treći život kao predsednik države i četvrti odvojen život sa mojom suprugom.“

Kroz život treba ići u paru

Vaša supruga Lucia vam je puno značila, davala vam je snagu…
Pepe: „Da, bila je moja saputnica celog života. Bila je u zatvoru 14 godina takođe.  Mnogo mi je značila. Imati nekoga kraj sebe je od suštinskog značaja. Ne može se ići sam kroz život. Život u dvoje je najbitniji. Nikada nemojte ići sami, samo sa partnerom. „. Takođe je rekao da ništa ne bi postigao u životu da mu nije bilo Lucije.

Slike uzete sa linka.

Pepe o Srbiji

Viktor: Kako vam je bilo u Srbiji?
Pepe: „Veoma dobro. Kusturica me je vodio na planinu (misleći na Mokru Goru) i tamo smo bili par dana. Mnogo je lepa Srbija.“.  Pitala sam ga šta mu se najviše dopalo u Srbiji, ljudi, hrana, priroda? Rekao je da mu se najviše dopada pejzaž, priroda, planine.

Šta mislite da mi Srbi treba da promenimo?
Uzeo je duvan i krenuo da mota cigaretu. Motajući naizgled krupan duvan u tako mali papir, fokusiran na to što radi, razmišljao je o odgovoru. Nakon desetak sekundi je rekao:
Pepe: „Morate da naučite da živite sa onim što imate. Nemojte da se trudite da ličite na Evropu, nemojte želeti da ličite na Rusiju, budite VI! Imate vašu kulturu, istoriju, planine, voće.  Morate biti svesni onoga što imate.“

Viktor mi je rekao da ga pitam šta misli misli o filmu koji je Kusturica uradio za njega?
Pepe: „Kusturica o tome zna mnogo više od mene i zna šta radi.“

O revoluciji, kapitalizmu i savetima za bolji život

Milica: „Viktor i ja pokrećemo revoliciju malim koracima u svetu koji nas okružuje. Želimo da pokažemo ljudima da smo svi jedno i da ne postoje granice na ovom svetu. Dajte nam neki savet kako možemo da budemo jači i istrajniji u tome što radimo. Odakle ste vi crpeli energiju za promene koje ste sproveli?“
Pepe: „Prvu revoluciju koju moraš da uradiš jeste ovde.“ Rekao je držeći me za ruku desnom rukom i levom rukom mi je kljucao kažiprstom po slepoočnici kao da želi da mi ureže to zauvek. Kao da mi prenosi deo te njegove ludačke pokretačke energije. Dok je to pričao ja sam stajala paralizovana jer me je gledao direktno u oči i ta njegova dubina je bila hipnotišuća.

Pepe: „Ulica je puna automobila, odlaze i dolaze. Moraš da naučiš da pređeš ulicu a da te ne zgaze.“
Cvrkut ptica je ulepšavao tu njegovu retoriku i davao na značaju to što priča, kao da je priroda pružala afirmaciju Muhikinih reči.

Pepe: „Nemoj da dozvoliš da ti kapitalizam oduzme glavu. moraš da naučiš da budeš slobodna unutar kapitalizma. Nemoj da dozvoliš da neka marketing kampanja i reklame razne te nateraju da kupuješ odeću, razne beznačajne stvari, kreme za podmlađivanje… Nikako. Prva revolucija je naša, u glavi. Moraš naučiti da živiš kako misliš, jer ako ne živiš kako misliš, završićeš misleći o tome kako da preživiš.“

Slika uzeta sa linka.

 Zašto je ljudima toliko teško da žive kako misle?
Pepe: „Najgore što se dešava sada je da ljudi imaju takvu presiju, da nemaju vremena da žive. Moraš da radiš konstatno, menjaš odeću svakog dana, plaćaš račune, a auto koji imaš ti nije dobar i moraš da kupiš veći i brži. I tako ti prođe život kupujući stvari. Nemaš vremena da živiš. Moraš da radiš da bi živeo, ne da živiš da bi radio.
Život nije stvoren samo da bi radili. Moramo imati slobodno vreme za stvari koje volimo da radimo. Život ti prođe… U supermarketu možeš kupiti bilo šta. Ali ne kupuješ novcem, nego kupuješ svojim vremenom, i tako si potrošio život.“

Jedan od dokaza da je Pepe živeo onako kako je mislio jeste njegova neizmerna sloboda. Svi pamte njegove predsedničke dane, između ostlaog, po tome što je sa sobom uvek vodio svog ljubimca Manuelu pa čak i na posao.

Slika uzeta sa linka.

Koju poruku želite da prenesem svim mladim ljudima koji čitaju ovo?
Pepe:  „Budite živi jer je to jedno čudo! To je najveća stvar koju imamo. Morate voleti život. Životu je potrebna sloboda a sloboda dolazi iz glave. Nemojte dozvoliti da vas ponesu svi drugi šumovi, negujte skromost i poniznost. U životu nećete imati trijumfa, imate stepenice kojima se penjete kontinualno. Nije najvažnije pobediti i trijumfovati, najvažnije je da se dignete svaki put kad padnete i da krenete iz početka. Jer takav je život.“

Ovo iskustvo je za mene bilo jedno od najznačajnijih u životu. Dokaz da ako ste pozitivni i otvoreni za nove prilike, čuda se dešavaju. Nisam ni mogla da zamislim da ću upoznati Muhiku kada sam krenula na put po Latinskoj Americi. Neke stvari koje mi je Pepe rekao sam već čula ali izgovorene od strane toliko velikog čoveka, reči dobijaju na težini. Naročito dok me je gledao u oči kada je pričao. Svaka njegova reč i misao su mi ostala usađene u mozgu, da nastave svoj život sa mnom u vidu oružja koje ću koristiti u revoluciji koju sprovodim. Na taj način, u moj uspeh jednog dana će biti utkane i reči i energija Velikog Muhike.

Kako sam gradila kuću od blata u Urugvaju

Kada izgovorimo „kuća od blata“, smatramo da je to nešto što pripada dalekoj istoriji, da je to primitivno i nemoguće u urbanim sredinama. Obično vezujemo ovaj koncept za kuće u Africi, Indiji i ostalim zemljama trećeg sveta koje nisu razvijene. Međutim, grupa hipika je u modernoj istoriji pokrenula ovaj koncept izgradnje kuća od blata koji je postao popularan širom sveta.

Kuća od blata ima višestruke prednosti:

  1. Jeftinija je od standardne kuće sa ciglama
  2. Traju dugo, zavisi od gradnje ali najčešće između 200 pa čak i do nekoliko hiljada godina
  3. Upijaju vlagu
  4. Održavaju temperaturu, prirodni su izolator tako da se to jako isplati
  5. Ne izazivaju alergijske reakcije i zdravije su za život
  6. Ekološke su

U Urugvaju sam i pomažem dečku koji se zove Federiko, ima 29 godina. Umesto života u gradu, odlučio je da živi sa svojom devojkom u selu. Na jednom od porodničnih imanja je krenuo sa izradom ekološke kuće od blata.


Federico

Imanje se nalazi pored lagune tako da kuća koju pravimo ima pogled na vodu. Na imanju su improvizani uslovi za život ali je sve tako lepo usklađeno da mi ništa ne fali dok živim i radim ovde.

Kuća mi je šator. Spavam u vreći za spavanje koju nosim svuda sa sobom, ali nemam dušek ispod pa me malo žulja zemlja, noću je hladnikavo. Ako padne kiša baš je vlaga jer je i šator smešten pored bara. Celo imanje je okruženo vodama što je jako lepo.

Improvizovan tuš nema tople vode već je samo prikačen na crevo sa vodom. Juče je Fernando doneo spravu koja će se prikačiti na ovaj tuš kako bi imali toplu vodu.

Toalet je takozvani suvi toalet (dry toilet). To znači da se tu samo kaki, ako želimo da piškimo to moramo da uradimo bilo gde na polju. Proces velike nužde je takav da se moramo popeti na ovu platformu, pomerimo dasku I završimo poso. Umesto da pustimo vodu, ubaci se malo zemlje da upije vlagu. Podignuta zastava koja stoji sa leve strane nam služi da znamo kada je neko u toaletu.

Od svega mi se najviše sviđa kuhinja. Federiko se stara da non stop imamo punu kuhinju hrane. Obično ja kuvam jer mi je zanimljivo da eksperimentišem sa novim začinima i raznolikim nepoznatim namirnicama i povrćem. Svaki doručak nam je isti i to je mleko sa raznim žitaricama, sušenim voćem, bobicama kojima ne znam naziv i kojih ima na pretek.

Kliknite na sliku da biste je uvećali.

Rutina je takva da se budimo u 6.30, doručkujemo do 7 i krećemo da radimo. U 12 je ručak a posle toga idemo na plažu, provodimo vreme po polju, kada padne noć obavezna je vatra oko koje se skupimo. Posao sam po sebi je zahtevan fizički jer zahteva nošenje kofi i malo gimnastike. Ali to je ništa u poređenju sa tim šta ostavljamo kao proizvod našeg rada.

Do sada sam imala prilike da radim sa dve metode izgradnje kuće od blata – na Tajlandu i ovde u Urugvaju. Koriste se isti materijali ali drugačije tehnike.

Na Tajlandu smo pravili mešavinu gline, vode i peska koju bismo stavljali u drveni kalup. Smesa od blata bi se tako sušila do 30 dana u kalupu kako bi se dobila cigla koja je suva i spremna da bude deo nečije kuće dugi niz godina.  Između cigli smo stavljali mešavinu blata, cementa i šljunka (samo zato što je vlasnik želeo da olakša sebi proces, ali se inače radi bez cementa i šljunka).
U Urugvaju se radi tako što se napravi oblik kuće od velikih debala, zatim se ista spoje tako što se pravi konsturkcija zidna od bambusa tako da ima prostora da se između ispuni sa slamom koja je prethodno umočena u blato. Na slici možete videti kako to izgleda.

Nakon što se unutrašnjost zida osuši par dana, nanosi se sloj blata pomešan sa peskom I malo slame kako bi se napravila struktura koja se može naneti tako da se zalepi. Onda uzimamo grudvu po grudvu i gađamo zid iz daljine kako bi se grudva zalepila. Sloj blata koji se nanosi drugi put je malo finiji jer ima manje trave i kremastiji je pa se rukama može lepo oblikovati kako bi se dobio ravniji zid.

Blato mešamo u ovom koritu. Zemlja je već bogata glinom tako da je bilo potrebno samo napraviti korito i dodavati vodu kako bi se napravilo ovo blato.

Kuće od blata mogu biti jako lepo i moderno urađene. Ukoliko vam je stalo do estetike, a verovatno jeste, završni sloj kuće može biti premazan posebnom pastom koja kući daje lep završni efekat. Pogledajte neke od primera:


Slika uzeta sa linka.


Slika uzeta sa linka.

Ovako jedan ekološki način izgradnje kuće može da ima i dva bitna dodatka a to su solarni paneli za napajanje energijom i organski način uzgajanja hrane. Ovako možete opstati u uslovima koji ne štete okolini i verujem da se to oseti i po nočaniku.

Kuće od blata nisu samo neko novo posh rešenje,  mogu postati rešenje za kreiranje domaćinstva u siromašnim područjima. U Africi i Aziji sam videla veliki broj kuća od blata. Volela bih da se ovaj trend nastavi. Jedini problem je taj što nisam sigurna koliko nam je dugo potrebno da prevaziđemo činjenicu da blato kao materijal ne mora biti primitivan.

Ukoliko neko od vas odluči da pravi kuću od blata, tu sam da pomognem oko organizacije, planova, volontera I svih ostalih detalja. 🙂