Dan kada sam upoznala Muhiku – najbogatijeg predsednika na svetu

Jose Mujica  „Pepe“ – 40. predsednik Urugvaja (2010 – 2015). Ima 81. godinu. Od toga je bio u zatvoru 14 godina, tokom 70-ih i 80-ih godina, zato što je bio deo naoružane političke grupe i živeo kao guerrilla lider. U vreme svog predsedničkog mandata, legalizovao je marihuanu, gej brakove i abortus. Svi ga znaju kao najsiromašnijeg predsednika na svetu (The World’s Poorest President) zbog njegovog skromnog načina života. Za mene je to nakaradno jer biti siromašan je stanje uma. Uostalom, ne možeš biti siromašan samo zato što nemaš nešto što ti ne treba. I obrnuto, ne možeš biti bogat ako imaš nešto za čim ne žudiš. Pepe je jedan od najbogatijih ljudi koje sam ikada upoznala jer ima sve što mu je potrebno i zato donira 90% svoje mesečne plate, koja iznosi $12,000, najsiromašnijima i malim preduzetnicima.

Interesantno je kako je došlo do toga da upoznam najbogatijeg predsednika na svetu. Viktor (pisac i putnik sa kojim sam u tom trenutku putovala) i ja smo stigli do jedne od najpoznatijih vinarija u Urugvaju (kasnije ćemo saznati da je ta vinarija vlasništvo Muhikine babe). Čim smo stigli do vinarije upali smo u rupu i hladnjak nam je pukao. Time smo bili prinuđeni da čekamo majstora par sati. To čekanje se isplatilo, ne samo zato što smo se najeli divnog grožđa, već smo smo i došli do Muhike. Čekajući majstora, prišla nam je novinarka koja je radila reportažu o vinariji. Interesovala se za naše putovanje po Urugvaju. Priliku smo iskoristili i pitali da nas poveže sa nekim ko zna Muhiku uz naznaku da Viktor poznaje Kusturicu i da ga on preporučuje. Nakon par telefonsih poziva, bili smo najavljeni kod Muhike. Novinarka poznaje autora knjige o Muhiki, Ernesta Andresa, koji nas je najavio.

Par dana od tog događaja, našli smo se ispred Muhikine kuće, na posla sata od Montevidea na imanju koje nema čak ni ogradu. Jedina prepreka između nas i Muhike je bilo obezbeđenje koje stoji na putu kako bi sprečilo da ulazi ko kako hoće. Tu rade četiri stražara i kroz razgovor sa jednim od njih saznali smo da rade svaki dan i da su oni tu još od početka Muhikinog predsedničkog mandata.

U vreme kada smo došli, bio je ručak i Muhika je spavao. Morali smo da odemo nazad u Montevideo pa da se vratimo kasnije. Kada smo se vratili bio je na sastanku sa državnim službenicima u svojoj kući. Tako da smo morali da sačekamo da se taj sastanak završi. S obzirom da smo već bili najavljeni, bilo je samo pitanje vremena kada ćemo doći na red.

Nakon dva sata čekanja u kolima i igrajući se sa lokalnim kucama, došao je red na nas. Dok sam hodala zemljanim putem, milion misli mi se vrzmalo po glavi. Šta pitati takvu legendu, čovek kao Muhika se sreće jednom u životu. Toliko pitanja, tako malo vremena… Nakon par minuta, ugledah Muhiku i pomislih: Da li je moguće da je dočekivao državne službenike tako obučen… Nisam osuđivala, već sam bila iznenađena veličinom tog čoveka. Na sebi je imao belu prljavu košulju u kojoj radi u polju, otkopčanu tako da mu se vide grudi. Iako znam kod koga sam došla, moj ograničeni um nije mogao da shvati da takav čovek postoji. Nije ga briga za forme, čovek se bavi suštinom.

Našla sam ovu sliku koja je nastala u vreme kada je Pepe bio predsednik. Ona je i najbolji opis toga kakav odnos Pepe ima prema formama.

Slika uzeta sa linka.

Slika levo uzeta sa linka. A slika desno sa linka.

Pepe ne priča engelski i moje znanje španskog je u tom trenutku bilo dragoceno. Pričati na maternjem jeziku ovog čoveka je neprocenjivo. Objasnila sam mu da smo došli da ga vidimo, da pišemo o Urugvaju. Prvo što je rekao: „Ali postoji mnogo lepših stvari da se vidi.“. Šta god da sam izgovorila u tom trenutku je bilo nevažno jer je moja zbunjenost bila očigledna.

Pepe o svojoj bašti

Pošto nas je primio u svojoj bašti, krenuli smo priču o istoj. Pitala sam ga: Kako je to biti zemljoradnik?
Pepe: „Biti seljak je forma spoznaje. Univerzitet je jako bitan ali ti ne daje praksu. Mi smo ovaj sistem za navodnjavanje adaptirali našim okolnostima“. Rekao je to pokazivajući nam improvizovanu spravu.

Milica: „Dakle vi ste seoski inženjer?“
Pepe: „Tako je, to sam oduvek bio“

Pitala sam ga šta gaji u bašti na šta mi je odgovorio da imaju skoro sve – kukuruz, tikve, tikvice (to je nešto između tikve kakvu mi znamo i tikvice koje jedemo u Srbiji), krompir, cveće i još mnogo toga. Kada sam mu tražila da ga slikam ispred svog povrća rekao je: Dosta je to, previše marketinga.

Pričali smo o njegovom životu

Ovaj skroman način života koji živite, da li ste to usvojili iskustvom, kroz tešku istoriju ili ste to bili celog života? (Pepe potiče iz jako siromašne porodice koja je imigrirala iz Italije)

Pepe: „Ja sam seljak, oduvek sam to bio i živeo na selu. Ne mogu da se odreknem onoga što jesam i pobegnem od svog načina života. Nije ni bolje ni gore, samo je drugačije.“

Zanimljivo je to da farma na kojoj žive trenutno pripada njegovoj ženi. Dok je bio predsednik nije želeo da ga voze već je on vozio svoj auto, Volkswagen bubu. Urugvajske novine Busqueda su pisale o tome kako mu je ponuđeno 1 million dolara za bubu i on je odbio.


Slika uzeta sa linka.

Da li ste srećan čovek sada?
Pepe: „Da, naravno, uvek sam bio srećan šta god da sam prolazio u životu jer živim kako mislim i u šta verujem.“

Tri puta ste bili u zatvoru a dva pita bežali iz istog. Kako je to bilo, kako ste bežali, jel bilo uzbudljivo i zabavno ili ste se plašili? Da li ste vi bili taj koji je pokrenuo bekstvo i vodio ljude?
Pepe: „Bilo je jako uzbudljivo. Nisam ja bio lider, bilo nas je četvoro i bio je to timski rad. Iskopali smo tunel do slobode oba puta. Nikada neću zaboraviti to iskustvo.“

Koliko ste života živeli?
Pepe: „Imam 81.  godinu. 14 godina sam bio u zatvoru i to je kao jedan ceo život. Dva puta sam bežao iz zatvora. Drugi život sam živeo kao Clandestino (čovek koji živi u tajnosti, begu). Treći život kao predsednik države i četvrti odvojen život sa mojom suprugom.“

Kroz život treba ići u paru

Vaša supruga Lucia vam je puno značila, davala vam je snagu…
Pepe: „Da, bila je moja saputnica celog života. Bila je u zatvoru 14 godina takođe.  Mnogo mi je značila. Imati nekoga kraj sebe je od suštinskog značaja. Ne može se ići sam kroz život. Život u dvoje je najbitniji. Nikada nemojte ići sami, samo sa partnerom. „. Takođe je rekao da ništa ne bi postigao u životu da mu nije bilo Lucije.

Slike uzete sa linka.

Pepe o Srbiji

Viktor: Kako vam je bilo u Srbiji?
Pepe: „Veoma dobro. Kusturica me je vodio na planinu (misleći na Mokru Goru) i tamo smo bili par dana. Mnogo je lepa Srbija.“.  Pitala sam ga šta mu se najviše dopalo u Srbiji, ljudi, hrana, priroda? Rekao je da mu se najviše dopada pejzaž, priroda, planine.

Šta mislite da mi Srbi treba da promenimo?
Uzeo je duvan i krenuo da mota cigaretu. Motajući naizgled krupan duvan u tako mali papir, fokusiran na to što radi, razmišljao je o odgovoru. Nakon desetak sekundi je rekao:
Pepe: „Morate da naučite da živite sa onim što imate. Nemojte da se trudite da ličite na Evropu, nemojte želeti da ličite na Rusiju, budite VI! Imate vašu kulturu, istoriju, planine, voće.  Morate biti svesni onoga što imate.“

Viktor mi je rekao da ga pitam šta misli misli o filmu koji je Kusturica uradio za njega?
Pepe: „Kusturica o tome zna mnogo više od mene i zna šta radi.“

O revoluciji, kapitalizmu i savetima za bolji život

Milica: „Viktor i ja pokrećemo revoliciju malim koracima u svetu koji nas okružuje. Želimo da pokažemo ljudima da smo svi jedno i da ne postoje granice na ovom svetu. Dajte nam neki savet kako možemo da budemo jači i istrajniji u tome što radimo. Odakle ste vi crpeli energiju za promene koje ste sproveli?“
Pepe: „Prvu revoluciju koju moraš da uradiš jeste ovde.“ Rekao je držeći me za ruku desnom rukom i levom rukom mi je kljucao kažiprstom po slepoočnici kao da želi da mi ureže to zauvek. Kao da mi prenosi deo te njegove ludačke pokretačke energije. Dok je to pričao ja sam stajala paralizovana jer me je gledao direktno u oči i ta njegova dubina je bila hipnotišuća.

Pepe: „Ulica je puna automobila, odlaze i dolaze. Moraš da naučiš da pređeš ulicu a da te ne zgaze.“
Cvrkut ptica je ulepšavao tu njegovu retoriku i davao na značaju to što priča, kao da je priroda pružala afirmaciju Muhikinih reči.

Pepe: „Nemoj da dozvoliš da ti kapitalizam oduzme glavu. moraš da naučiš da budeš slobodna unutar kapitalizma. Nemoj da dozvoliš da neka marketing kampanja i reklame razne te nateraju da kupuješ odeću, razne beznačajne stvari, kreme za podmlađivanje… Nikako. Prva revolucija je naša, u glavi. Moraš naučiti da živiš kako misliš, jer ako ne živiš kako misliš, završićeš misleći o tome kako da preživiš.“

Slika uzeta sa linka.

 Zašto je ljudima toliko teško da žive kako misle?
Pepe: „Najgore što se dešava sada je da ljudi imaju takvu presiju, da nemaju vremena da žive. Moraš da radiš konstatno, menjaš odeću svakog dana, plaćaš račune, a auto koji imaš ti nije dobar i moraš da kupiš veći i brži. I tako ti prođe život kupujući stvari. Nemaš vremena da živiš. Moraš da radiš da bi živeo, ne da živiš da bi radio.
Život nije stvoren samo da bi radili. Moramo imati slobodno vreme za stvari koje volimo da radimo. Život ti prođe… U supermarketu možeš kupiti bilo šta. Ali ne kupuješ novcem, nego kupuješ svojim vremenom, i tako si potrošio život.“

Jedan od dokaza da je Pepe živeo onako kako je mislio jeste njegova neizmerna sloboda. Svi pamte njegove predsedničke dane, između ostlaog, po tome što je sa sobom uvek vodio svog ljubimca Manuelu pa čak i na posao.

Slika uzeta sa linka.

Koju poruku želite da prenesem svim mladim ljudima koji čitaju ovo?
Pepe:  „Budite živi jer je to jedno čudo! To je najveća stvar koju imamo. Morate voleti život. Životu je potrebna sloboda a sloboda dolazi iz glave. Nemojte dozvoliti da vas ponesu svi drugi šumovi, negujte skromost i poniznost. U životu nećete imati trijumfa, imate stepenice kojima se penjete kontinualno. Nije najvažnije pobediti i trijumfovati, najvažnije je da se dignete svaki put kad padnete i da krenete iz početka. Jer takav je život.“

Ovo iskustvo je za mene bilo jedno od najznačajnijih u životu. Dokaz da ako ste pozitivni i otvoreni za nove prilike, čuda se dešavaju. Nisam ni mogla da zamislim da ću upoznati Muhiku kada sam krenula na put po Latinskoj Americi. Neke stvari koje mi je Pepe rekao sam već čula ali izgovorene od strane toliko velikog čoveka, reči dobijaju na težini. Naročito dok me je gledao u oči kada je pričao. Svaka njegova reč i misao su mi ostala usađene u mozgu, da nastave svoj život sa mnom u vidu oružja koje ću koristiti u revoluciji koju sprovodim. Na taj način, u moj uspeh jednog dana će biti utkane i reči i energija Velikog Muhike.

Kako sam gradila kuću od blata u Urugvaju

Kada izgovorimo „kuća od blata“, smatramo da je to nešto što pripada dalekoj istoriji, da je to primitivno i nemoguće u urbanim sredinama. Obično vezujemo ovaj koncept za kuće u Africi, Indiji i ostalim zemljama trećeg sveta koje nisu razvijene. Međutim, grupa hipika je u modernoj istoriji pokrenula ovaj koncept izgradnje kuća od blata koji je postao popularan širom sveta.

Kuća od blata ima višestruke prednosti:

  1. Jeftinija je od standardne kuće sa ciglama
  2. Traju dugo, zavisi od gradnje ali najčešće između 200 pa čak i do nekoliko hiljada godina
  3. Upijaju vlagu
  4. Održavaju temperaturu, prirodni su izolator tako da se to jako isplati
  5. Ne izazivaju alergijske reakcije i zdravije su za život
  6. Ekološke su

U Urugvaju sam i pomažem dečku koji se zove Federiko, ima 29 godina. Umesto života u gradu, odlučio je da živi sa svojom devojkom u selu. Na jednom od porodničnih imanja je krenuo sa izradom ekološke kuće od blata.


Federico

Imanje se nalazi pored lagune tako da kuća koju pravimo ima pogled na vodu. Na imanju su improvizani uslovi za život ali je sve tako lepo usklađeno da mi ništa ne fali dok živim i radim ovde.

Kuća mi je šator. Spavam u vreći za spavanje koju nosim svuda sa sobom, ali nemam dušek ispod pa me malo žulja zemlja, noću je hladnikavo. Ako padne kiša baš je vlaga jer je i šator smešten pored bara. Celo imanje je okruženo vodama što je jako lepo.

Improvizovan tuš nema tople vode već je samo prikačen na crevo sa vodom. Juče je Fernando doneo spravu koja će se prikačiti na ovaj tuš kako bi imali toplu vodu.

Toalet je takozvani suvi toalet (dry toilet). To znači da se tu samo kaki, ako želimo da piškimo to moramo da uradimo bilo gde na polju. Proces velike nužde je takav da se moramo popeti na ovu platformu, pomerimo dasku I završimo poso. Umesto da pustimo vodu, ubaci se malo zemlje da upije vlagu. Podignuta zastava koja stoji sa leve strane nam služi da znamo kada je neko u toaletu.

Od svega mi se najviše sviđa kuhinja. Federiko se stara da non stop imamo punu kuhinju hrane. Obično ja kuvam jer mi je zanimljivo da eksperimentišem sa novim začinima i raznolikim nepoznatim namirnicama i povrćem. Svaki doručak nam je isti i to je mleko sa raznim žitaricama, sušenim voćem, bobicama kojima ne znam naziv i kojih ima na pretek.

Kliknite na sliku da biste je uvećali.

Rutina je takva da se budimo u 6.30, doručkujemo do 7 i krećemo da radimo. U 12 je ručak a posle toga idemo na plažu, provodimo vreme po polju, kada padne noć obavezna je vatra oko koje se skupimo. Posao sam po sebi je zahtevan fizički jer zahteva nošenje kofi i malo gimnastike. Ali to je ništa u poređenju sa tim šta ostavljamo kao proizvod našeg rada.

Do sada sam imala prilike da radim sa dve metode izgradnje kuće od blata – na Tajlandu i ovde u Urugvaju. Koriste se isti materijali ali drugačije tehnike.

Na Tajlandu smo pravili mešavinu gline, vode i peska koju bismo stavljali u drveni kalup. Smesa od blata bi se tako sušila do 30 dana u kalupu kako bi se dobila cigla koja je suva i spremna da bude deo nečije kuće dugi niz godina.  Između cigli smo stavljali mešavinu blata, cementa i šljunka (samo zato što je vlasnik želeo da olakša sebi proces, ali se inače radi bez cementa i šljunka).
U Urugvaju se radi tako što se napravi oblik kuće od velikih debala, zatim se ista spoje tako što se pravi konsturkcija zidna od bambusa tako da ima prostora da se između ispuni sa slamom koja je prethodno umočena u blato. Na slici možete videti kako to izgleda.

Nakon što se unutrašnjost zida osuši par dana, nanosi se sloj blata pomešan sa peskom I malo slame kako bi se napravila struktura koja se može naneti tako da se zalepi. Onda uzimamo grudvu po grudvu i gađamo zid iz daljine kako bi se grudva zalepila. Sloj blata koji se nanosi drugi put je malo finiji jer ima manje trave i kremastiji je pa se rukama može lepo oblikovati kako bi se dobio ravniji zid.

Blato mešamo u ovom koritu. Zemlja je već bogata glinom tako da je bilo potrebno samo napraviti korito i dodavati vodu kako bi se napravilo ovo blato.

Kuće od blata mogu biti jako lepo i moderno urađene. Ukoliko vam je stalo do estetike, a verovatno jeste, završni sloj kuće može biti premazan posebnom pastom koja kući daje lep završni efekat. Pogledajte neke od primera:


Slika uzeta sa linka.


Slika uzeta sa linka.

Ovako jedan ekološki način izgradnje kuće može da ima i dva bitna dodatka a to su solarni paneli za napajanje energijom i organski način uzgajanja hrane. Ovako možete opstati u uslovima koji ne štete okolini i verujem da se to oseti i po nočaniku.

Kuće od blata nisu samo neko novo posh rešenje,  mogu postati rešenje za kreiranje domaćinstva u siromašnim područjima. U Africi i Aziji sam videla veliki broj kuća od blata. Volela bih da se ovaj trend nastavi. Jedini problem je taj što nisam sigurna koliko nam je dugo potrebno da prevaziđemo činjenicu da blato kao materijal ne mora biti primitivan.

Ukoliko neko od vas odluči da pravi kuću od blata, tu sam da pomognem oko organizacije, planova, volontera I svih ostalih detalja. 🙂

Jedan dan u Riju

Brazil je prelep, ogroman i ima poseban vibe zbog ljudi koji su toliko otvoreni. Od svih mesta na kojima sam bila do sada, Rio je ostavio na mene veliki utisak zbog svoje posebnosti. Ukoliko dolazite u Brazil, morate obići Rio makar jedan do dva dana.

Evo je ruta koju je moguće obići za jedan dan i koja obuhvata ova zanimljiva mesta.

mapa-rio

Ako dolazite iz nekog drugog grada ili direktno sa aerodroma, verovatno je da ćete prvi kontakt sa Rijom biti autobuska stanica (na slici je označena). Odatle imate direktan bus ka prvoj destinaciji – statui Hrista spasitelja.

Slika uzeta sa linka.
Slika uzeta sa linka.

1. Hrist spasitelj

Ova statua Isusta Hrista je najpoznatija na svetu. Visoka je 30 metara bez postolja i raspon ruku mu je 28 metara. Spomenik je završen 1931. godine nakon 10 godina gradnje. Pogled sa brda na Rio je predivan i svakako vredi otići. Preporuka je da odte etamo pre 8 ujutru jer kasnije nećete moći da priđete od gužve. Takođe sam videla da su ljudi dolazili sa kupljenim kartama online što je jako pametno.

2. Copacabana i Ipanema

Nakon Hrista spasitelja možete uhvatiti bus koji vas vodi do plaža Rija – Ipanema i Copacabana. Dve plaže se nalaze jedna do druge i dugačke su 50 kilometara. Copacabana je poznatija ali je Ipenama čistija i lepša. Na ovim plažama možete videti Brazil kakvog ga znamo sa TVa – žene hodaju u tanga kupaćim kostimima, toplesu, svi su veseli, igraju odbojku i druže se. Ovo nećete videti na ostalim plažama u Brazilu jer su poprilično konzervativni. Rio nije Brazil kako što Beograd nije Srbija. Ove dve plaže imaju poseban vibe zbog ljudi, energije i atmosfere. Uživala sam ispijajući kokosovu vodu direktno iz kokosa koju sam kupila za 1 EUR.

3. Escadaria Selarón – Stepenice Salaron

Prelepe stepenice ukrašene keramičkim kolažima su jedna od glavnih atrakcija Ria. Stepenice nose ime čileanskog umetnika Horhe Salaron koji je ukrasio ove stepenice pre 26 godina tako što je doneo pločice sa svih strana sveta i ukrasio svih 250 stepenika. Horhe je pronađen mrtav 2013. godine u Riu gde je i živeo. Svaki deo ovih stepenica je priča za sebe.

4. Lapa

Pored stepenica Selaron nalazi se deo grada koji se zove Lapa. Nisam videla puno turista tu, uglavnom su tu lokalci koji žive svoj život, neki čak i na granici sa zakonom. Mesto je prelepo, puno je raznolikih grafita i čudnih zgrada. Ovaj deo je pun policije koja konstantno kruži ulicama. Osećala sam se kao uljez jer su me čudno gledali što me je činilo da se osećam kao da sam na opasnom mestu, ali u isto vreme je bilo jako sigurno zbog policije koja je svuda. Ovo je mesto gde možete upoznati raznolike ljude, kupiti razne užitke i videti najčudnije prizore. Vredi otići.

5. Lokalni buvljak

Nakon Lape možete produžiti do tačke broj 5 a to je lokalni buvljak smešten u uskim ulicama. Ako volite šoping, ovo je mesto za vas. Najpristupačnije stvari, zezalice i suveniri su ovde. Dosta je veliki tako da vam treba vremena da ga obiđete.

6. Šetnja pored vode

Nakon pijace možete otići do zvezdice blizu tačke 6 a to je Muzej sutrašnjice. Kažu da je jako zanimljiv, nisam bila. Odatle je divan pogled na zaliv. Dan se bliži kraju i polako možete krenuti ka autobuskoj stanici prateći obalu. Taj predeo je jekao zanimljiv jer nije turistički deo grada pa možete videti razne prizore svakodnevnog života Rija.

*Grafiti

 Ono što me je oduševilo u Riu su grafiti. Ima ih na sve strane i svaki ima svoju draž. Ako se ikada budem skrasila u nekom gradu, to će biti grad pun grafita ili jednostavno – Rio. 🙂

Napravih kratak jednominutni video jednodnevne posete Riu:

Kako putovati besplatno

Ovo je pitanje koje najčešće dobijam od ljudi lično i preko bloga: Kako mogu putovati besplatno ili sa malo para? Veoma je lako i svi to možete, pitanje je da li želite.

Ukoliko ste pročitali tekst koji sam pisala o tome kako putovanja nisu za svakoga i prihvatili sve što tamo piše, onda možete nastaviti sa čitanjem ovog blog posta.

Postoji nekoliko načina da se putuje besplatno ili sa malo para:

volonterski

Volonterski sajtovi

Ukoliko ste voljni da pomognete bilo gde u svetu i doprinesete svojim radom a za uzvrat dobijete hranu i smeštaj, za vas ima bezbroj prilika.

  1. www.workaway.info
  2. www.grassrootsvolunteering.org
  3. www.wwoof.net
  4. www.helpx.net

Postoji još dosta opcija, ali krenite od ove četiri. Svaka od njih će vam ponuditi hostove lokalce koji su voljni da vas prime u svoj dom a za uzvrat traže pomoć oko organskih farmi, čuvanja dece, predavanja u školama itd.

Neki od ovih sajtova naplaćuju članarinu od oko 20 EUR godišnje ali to je prihvatljivo jer dobijate mnogo za uzvrat. Preporuka prilikom biranja hosta je da birate one sa što većim brojem feedbacka od ljudi i naravno sa što većom ocenom.

sama

Vaša ponuda

Ukoliko vam se ne svidi ponuda na volonterskim sajtovima, olako možete sami napraviti svoju ponudu i slati je kome god želite. Tako sam ja radila kada sam trebala da idem na Siciliju: prvo sam napravila spisak svih većih restorana koji prave pastu i krenula da ih kontaktiram sa predlogom da radim u kuhinji par sati a oni meni da daju smeštaj i hranu iz restorana. Većina je bila otvorena za takav vid dogovora. Još sam rekla da bih im pomogla oko promocije na društvenim mrežama što im se baš dopalo.

Jeste pešački posao, ali je super jer imate slobodu da smišljate šta god želite u kom god delu sveta.

licu-estsa

Na licu mesta

Ponekada, kada sam lenja, idem na neviđeno. Odem u selo i pitam gde im je škola. Kada me upute lepo objasnim ko sam i šta bih mogla da im pomognem. Kažem da za uzvrat tražim hranu i smeštaj i to je to. Neki me odbiju, neki me dočekaju oberučke jer im je zanimljivo.

Ovo ne preporučujem da radite ukoliko već niste putovali. Potrebno je iskustvo kako biste prepoznali potencijalne opasnosti.

david

Lični kontakti

Kada krenete da putujete, upoznajete ljude iz celog sveta i uglavnom ostajete u kontaktu sa njima preko društvenih mreža. Kada sam išla u Keniju zamolila sam druga koji je iz Nairobija, a koga sam upoznala u Izraelu, da mi pomogne oko kontakata na selima. Povezao me je sa par ljudi čak me je ugostio u gradu izvan Nairobija da budem žiri na njegovom startup takmičenju par dana.

couch

Couchsurfing – besplatan smeštaj

Verovatno svi već znate za ovu opciju gde ljudi širom sveta nude smeštaj u svom domu ukoliko imaju prazan krevet ili sobu. Opcija je besplatna i možete upoznati dosta zanimljivih ljudil. Znam ljude koji su ovako obišli svet. Naravno da uvek imate dobrih i loših iskustava, ali sve ima svoju cenu. Najbolje što možete da uradite jeste da šaljete zahteve samo hostovima koji imaju najveću ocenu.

tent

Slika uzeta sa linka.

Šator

Upoznala sam mnogo putnika koji nose šator po svetu i spavaju na javnim površinima ili dvorištima lokalaca, ali obično su to parovi. Na Tajlandu sa upoznala ruski mlad par koji je obišao ceo svet na taj način. Ne znam da li se sećate ove priče sa mladim nemačkim parom. Oni su takođe krenuli na put oko sveta i koristiće šator za spavanje. Veče pre nego što sam ih upoznala, oni su spavali u Pančevu kod neke bake u dvorištu koja im je kao oproštajni poklon dala 10 jaja od njenih kokošaka.

poslednja

Putni troškovi

✔ Što se putnih troškova tiče, ukoliko se dogovorite sa nekim da odete i pomažete dva do tri meseca, možda ćete moći da pitate da vam pomognu oko putnih troškova. Vlasnik škole na Šri Lanci je spreman da plati punu cenu karte ako pomažete dva meseca ili više. Ako ste zainteresovani, javite mi da vas povežem.

✔Opcija autostopa je najčešća među putnicima. Postoji super web site koji vam daje informacije o bezbednosti autostopa u svakoj zemlji – hitchwiki.org/en/Hitchhiking

✔Ukoliko kupujete avio karte i želite da budu jeftine, nemojte biti lenji već se potrudite da nađete najbolje dilove preko www.skyscanner.net. Ukoliko znate datume mnogo unapred, postavite price alerte i dobijaćete mail svaki put kada se cena karte promeni. Za moj stodnevni put po aziji, ja sam pratila cene aviona od marta za novembar. Uspela sam da kupim sledeće karte: Srbija ✈ Šri Lanka ✈ Malezija ✈ Tajland ✈ Hong Kong ✈ Japan ✈ Rusija ✈ Srbija za 1050 EUR.

Takođe, kada su avio karte u pitanju, istražite sve opcije pa i okolne aerodrome. Pre neki dan sam išla u Dablin iz Budimpešte i karta je bila 50 EUR plus Gea Tours 25 EUR. Inače bi iz Beograda do Dablina bila karta oko 160 EUR u tom periodu ili više.

✔Aplikacija koja se zove BlaBlaCar je odlična i služi za deljenje troškova puta automobilom – www.blablacar.com. Koristila sam je i odlična je. Možete ponuditi nekome prevoz a možete i tražiti mesto u kolima za određenu destinaciju.

Skromni zaključak

Vidite da ni jedna od ovih opcija ne uključuje hotel sa pet zvezdica, da vi ispijate koktele na plaži i da ništa ne radite a da vam neko sve to plaća. Ukoliko se pitate kako da putujete besplatno a gore navedene stvari ste već znali, onda vama ne treba izvor informacija  već rad na samopouzdanju i hrabrosti kako biste neku od tih opcija upotrebili.

I moram da budem još stepen iskrenija i kažem ovo: vi da ste zaista hteli da putujete, vi biste našli način a ne izgovor. Ne budite osobe koje cele nedelje čekaju petak a mršte se ponedeljku, koje cele godine čekaju leto i koji ceo život čekaju na pravi trenutak za putovanje. Samo krenite! Čeka vas ceo Svet!

Kao što rekoh, svi možete putovati besplatno, pitanje je da li želite da platite cenu komfora i da prigrlite hrabrost.

Budimo iskreni – nisu putovanja za svakoga

Zavide mi ljudi što putujem, pišu mi i traže savete kako najjeftinije, najsigurnije i najbrže mogu putovati. Da ne bih odgovarala svima na silne mailove i poruke, reših da napišem jedan post koji će objasniti na koji način ja putujem, koje alate koristim itd. Ali pre nego što objavim isti, shvatila sam da moram ljudima otvoriti oči i izgovorim naglas – putovanja nisu za svakoga!

Jedno je to kada gledate iz svog grada slike koje kačim na društvenim mrežama, sve lepo, zanimljivo i drugačije. Iz vaše zone komfora vam i slike bede izgledaju zanimljivo jer su drugačije i bude u vama osećaj znatiželje. Ali to šta ja proživljavam, malo ljudi zna a tiče se  mentalne, emotivne i fizičke borbe.

pijaca

Kulturološke razlike

Ukoliko niste spremni da prihvatite sve šta vam nova sredina nosi, nemojte ni ići jer ćete biti u problemu. Na Tajlandu se ljudi ne rukuju već se pozdravljaju tako što skupe dlanove kao da hoće da se mole i poklone se. Zamislite da idete okolo i hoćete da se rukujete sa svima… Morate konstantno gledati šta drugi rade i biti u senci njihovoj ponavljajući isto to jer ove razlike variraju ponekada čak i u istoj državi. U Japanu vam niko neće reći NE nego samo ponavljaju SORRY, SORRY, na Šri Lanci vam niko neće reći kada radite nešto loše već će ćutati da se ne zameraju, u Keniji će svi želeti da se rukuju i ako vas znaju i ako vas ne zna. Sve te stvari ponekada idu na živce, ali jednostavno morate prihvatiti to jer ste vi gost.

PANO_20160621_120819

Neudobnost življenja 

Na mojim putovanjima sam spavala u raznim varijantama – kućama od blata, kućama bez struje i vode, patosu raznih soba, aerodromima, parkovima itd. Jednostavno se morate odreći komfora i prigrliti bilo koji krov nad glavom koji je bezbedan po vas. Hrane na koju ste navikli sigurno neće biti. Jedete šta ima i ćutite jer ćete u suprotnom biti gladni a možda i bolesni. Na slici iznad možete videti kuhinju u kojoj sam spremala hranu u Keniji. Zapravo je to bio kuvan pirinač na kišnici.

10364184_10155001234200444_5178364910873643352_n-480x629

Politička situacija i rat

Stanje u svetu jeste nestabilno, politička situacija je svuda komplikovana i gde god žive ljudi možete naći sukobe, od najmanjih na ulici pa sve do velikih poput aktivnih ratova. Pred kraj mog putovanja u Keniju sam dobila upozorenje od naše ambasade u Nairobiju da bi bilo dobro da napustim zemlju jer je opasno, desili su se teroristički napadi Somalijaca na Kenijce. Sa terorističkim napadima koji su sve učestaliji, niste bezbedni ni u Evropi a kamoli nekim zemljama u kojima je aktivan rat.

deca

Siromaštvo

Siromaštvo je svuda. Ne postoji deo sveta koji ga nema. Pitanje je samo kako ga lokalni ljudi doživljavaju i kako vi odlučite da ga prihvatite. Emotivno vas ispijaju svi ti gladni ljudi i njihova tuga kao i nemoć koju osećate. Nekada ćete nekome pomoći ali znate da to nije rešenje problema. Naučite vremenom da se nosite sa ovom gorčinom ali to ne znači da vam nije teško svaki put kada naiđete na ovako nešto.

pataja

Sex turizam

Siromaštvo u nekim zemljama je dovelo do gnusne pojave koja tera žene da prodaju svoje telo kako bi prehranile porodicu. Neugodno je svaki put kada vidite ovako nešto, transfer tuge zbog tih devojaka i transfer blama zbog tih muškaraca koji odlaze u inostranstvo da bi konzumirali lokalne devojke za novac. Na Tajlandu u turističkim delovima sam ovo videla. Pataya ima najviši nivo sex turizma na Tajlandu i nemojte nikada ići tamo ako ne možete ovo da gledate. Sex turizam je svuda, negde je javan a negde skriven, ali je tu.

monkey

Izrabljivanje životinja

Razne životinje žive svuda. Naravno da je ljudima zanimljivo da vide i da se poigraju sa životinjama koje nikada nisu videli ranije. To je lokalce navelo na to da krenu da eksploatišu životinje do te mere da prave predstave sa njima, otimaju ih iz prirodnih staništa kako bi ih naterali da zabavljaju turiste. TripAdvisor je od skoro ukinuo zakazivanje tura po inostranstvu koje uključuju životinjsko izrabljivanje i to je jedan veliki korak ka osvešćivanju ljudi, ali nedovoljan.

DCIM100GOPRO

Usamljenost

Da, volim da putujem sama jer sam tako najfleksibilnija i najviše okrenuta ljudima koji me okružuju – lokalcima i turistima. U većini slučajeva je to jako lepo, preispitujete sebe, pričate sami sa sobom i upoznate se sa svojom ličnošću bolje. Ali dođe i taj trenutak usamljenosti i kada uhvati – ne pušta dugo. I sve jače obuzima jer zaboga – ljudi smo. Iako naučite da se nosite sa usamljenošću, ne znači da neće boleti iznova i iznova. A da vam ne pričam o tome što postanete selfi majstor jer da biste imali neke slike sa putovanja morate sami sebe slikati jer nema ko drugi. 🙂

Činjenično stanje je da te solo putovanje izbacuje iz zone komfora i samim tim idete u nepozanto. Prirodna reakacija čoveka je da se boji nepozantog i tako vas je strah svakog trenutka. Taj strah doživljavam kao nešto dobro jer vas drži na oprezu, pogotovo ako putujete sami. I tako sa svakim narednim trenutkom i pomeranjem zone komfora, putovanje vas drastično menja. Promenu ćete videti tek kada budete došli kući i shvatili da se tu ništa nije promenilo ali zapravo vi niste više isti.

Na meni je bilo da kažem naglas i da vas osvestim po pitanju sigurnosti i udobnosti putovanja, da znate da nije uvek lepo i da znate šta vas čeka. Naravno da nećete naići na sve gore pomenuto svuda, ali velika verovatnoća da ćete nešto od toga doživeti. Pored svih otežavajućih okolnosti, mislim da je dobro putovati i da ne trebate stati zbog svega što sam navela jer je vredno toga. Neugodno jeste ali ako mene pitate, tako i treba da bude.

Kako sam za 16 dana meditacije na Tajlandu očistila um

Meditacija… Reč koju često čujem u okruženju i koja je postala tako obična, svakodnevna, skoro pa beznačajna jer se pominje često i bez pravog konteksta. Kao i kada često govorite volim te a ne pokazujete to, gubi na značaju. Nisam shvatala do koje mere je reč meditacija izlizana dok nisam stvarno probala i osetila šta to znači meditirati.

Pre nego što krenem u dublji opis, želim da naglasim da nisam budista niti se klasifikujem u bilo koju od religija. Verujem da ima nešto više od nas, ne dajem mu opis niti oblik. Na sve religije gledam kao na lepotu i raznolikost ljudskog tumačenja nečeg iznad nas samih.

U decembru prošle godine, put me je naveo na manastir Chom Tong, 50km od magičnog grada i bivše prestonice Tajlanda – Chiang Mai.

mapa

U Chom Tongu se nalazi hram u okviru kojeg postoji Centar za meditaciju. Centar je osnovao monah Ajaan Tong koji ima 93 godine i živi u manastiru. Ajaan Tong je kreirao tehniku unapređene vipasana meditacije koju centar koristi. Iako ima 93 godine, ovaj monah i dalje dolazi u hram i vrši službu kad god može, priča ljudima i propoveda. Jedan je od najinteligentnijih ljudi koje sam imala prilike da upoznam i čujem.

ajahn_tong_2Ajaan Tong

Hram je sagrađen na svetoj zemlji budista koja ima istoriju od 2500 godina. Sačinjen je od dva velika objekta koji su ukrašeni u prepoznatljivom budističkom stilu. Ispred hrama postoji dvorište gde ljudi cirkulišu a iza hrama se nalazi ogroman posed na kome žive monasi i monahinje. Na tom posedu se nalazi Centar za meditaciju i tu sam provela 16 dana.

Meditacija

U ovom Centru možete meditirati od 10 pa sve do 30 dana. Idealno je 21 dan i to se zove Meditation retreat. Kako bi se postigao maksimalni rezultat meditacije i kako bi se održala kultura i mir koji vladaju u hramu, moraju se poštovati određena pravila. Dodeljen mi je učitelj koji će me voditi kroz proces meditacije i on mi je objasnio da:

1. Moram nositi belu odeću i preko grudi moram stavljati posebno belo parče materijala kako mi se ne bi oslikavale grudi jer se krećem među monasima pa nije prikladno. Belu odeću nose i monahinje, samo što one još moraju da se briju do glave.

2. Ne smem da pričam sa ljudima niti da dolazim u bilo koji fizički kontakt jer na taj način remetim njihov proces meditacije kao i svoj. Razgovor je dozvoljen samo sa učeteljem svako jutro u dogovoreno vreme i to 15 minuta kako bi te vodio kroz ceo proces.

3. Hrana je dva puta dnevno: u 6 je doručak i 11 ručak. Posle 12h se ne jede do sutra u 6 ujutru. Jede se ono što monahinje spreme i šta ljudi iz sela donesu. Objasnili su mi da posle 12 mogu samo piti vodu, kafu, pojesti neki jogurt ukoliko sam baš gladna i ne osećam se dobro. Suština ove ishrane je da telo ne troši energiju na varenje hrane već na meditaciju. Zanimljvio je to što nakon 5 dana ovakvog režima, uopšte nisam imala potrebu da jedem posle 12.
Pogledajte kako je izgledala kantina kao i hrana koju smo jeli:

Ponekada sam odlazila i pila kafu u kafiću koje vode monahinje. Kafić je u sklopu hrama samo za stanovnike unutar njega i ima najbolju Ice kafu koju sam probala u životu.

4. Nema ulepšavanja. Ne smem da se šminkam, koristim kreme, brijem, čupam obrve a poslednjih par dana nema ni kupanja. Rekli su da nije poželjno ni da se gledamo u ogledalo.

5. Dnevna rutina: ustaje se u 4 a leže u 22h. Između aktivnosti dva obroka u 6 i 11h, samo se meditira.

6. Nema korišćenja telefona, nema kucanja niti pisanja bilo čega. Cilj je da ne izbacuju stvari iz glave niti ubacuju nove. Suština je srediti postojeće.

Naravno da nisam znala šta to znali meditirati. To nije samo sedneš i kažeš ja meditiram. Zahteva određen napor i tehniku. Svako jutro u 8.30 sam odlazila kod učitelja i dobijala nove instrukcije koje su se nadovezivale na prethodne. One uključuju način disanja, menjanje načina na koji doživljavamo svet kroz naših pet čula a sve to u cilju oslobađanja uma. Veliki je napor osloboditi um od obrade informacija koje dobijamo od spoljnog sveta i posvetiti se obradi informacija koje smo već prikupili u prošlosti.

To je zapravo i cilj meditacije, da sredi um, protrese sve emocije i informacije koje nas okupiraju.

Prva tri dana nisam kontala u čemu je štos. Onda su krenule da mi se dešavaju stvari koje su govorile da sam na pravom putu. Posle toga je nastupio period plača. Plakala sam svaki dan po par sati, u dubokoj meditaciji i van nje. Ceo život sam učena da unosim informacije, procesiram polovično jer nemam vremena za više, osećam emocije, guram pod tepih stvari sa kojima ne mogu da se nosim. Plakala sam jer sam osvestila sve što sam gurala pod tepih godinama. Koliko god bili jaki, verujte da ne možete da se nosite sa tim, nije prirodno.

Pored svih emotivnih krahova, morate se nositi i sa fizičkim bolovima. Boli vas svaka koska od sedenja na podu. Tu su jastučići, ali nisu dovoljni. Spavate na patosu, na jednom jorganu. Uglavnom se meditira u meditacionoj sobi koja je zajednička za sve, ali ja sam volela da meditiram pored obližnjeg jezera koje je u sklopu hrama ili baš unutar hrama u tišini.

img_20151214_100647

Moje omiljeno mesto za meditaciju gde sam svako jutro čekala izlazak Sunca koji bez filtera izgleda ovako:

img_20151215_070902

U jednoj od svakodnevnih seansa meditacije, prišao mi je čovek koji je bio u prolazu. Popeo se na drvo, skinuo kokosov orah, otvorio ga i dao mi da ga pijem. Bio je baš vruć dan i on je pretpostavio da bi mi prijalo da se osvežim. Nismo pričali, dao mi je kokosov orah, uputila sam mu osmeh i on je ubrzo otišao. To je Tajland, to su ljudi tamo!

Ono što doprinosi celokupnom utisku meditacije je to da imate jedinstvenu priliku da živite sa monasima, pratite njihove rutine, budete deo njihovih svakodnevnica. Učestvovala sam u svakoj od aktivnosti koja se odvijala u hramu poput davanja hrane monasima, ceremoniji sahrane monaha itd.

Jako mi je bilo zanimljivo to što sam se izbliza susretala sa decom koja se od malih nogu obučavaju da budu monasi.

Nakon završetka meditacije, dobila sam poklon od Ajaan Tonga: brojanicu i statuu Bude.

img_20151227_105417

Ali najveći poklon koji sam dobila od meditacije je bio sređen um, mir i spokoj u glavi. Nikada se u životu tako nisam osećala, nisam ni znala da je to moguće. Osećala sam se pomirenom sa prošlošću (iako nisam ni bila svesna da postoje stvari koje me koče iz prošlosti). Nisam osećala brigu za budučnost jer zašto bismo brinuli o nečemu što ne znamo da ćemo imati? Ko nam garantujemo da ćemo doživeti sledeću sekundu?

Nakon izlaska iz manastira sam stajala spokojna, mirna, srećna zato što živim sadašnji sekund i zato što osećam. zato što jesam.

img_20151227_084230Slika nakon 16 dana meditacije – bez bora, bez podočnjaka i sa spokojem na licu

Ako se ikada odlučite da uložite 21 dan u poboljšanje svoje ličnosti, ovo je najbrži i najbolji način za to. Nisam želela da zalazim u detalje samog doživljaja meditacije jer su to delom lične stvari a delom znam da mi ne biste verovali. Takođe, nisam dovoljno rečita da opišem jačinu ove akcije, ali vam mogu reći da moje gledanje na svet oko sebe se može klasifikovati pre meditacije i posle. Zahvalna sam što sam proživela ovo iskustvo i ne bih ga menjala ni za šta na svetu.

 

VIDEO

Kako bih vam približila atmosferu u hramu, naprvila sam kratak video. Pogledajte:

Da li si turista ili putnik?

Godinama putujem i kao putnik, i kao turista. Ljudi često poistovećuju  ova dva pojma, a oni se zapravo suštinski razlikuju. S obzirom da sam bila u obe uloge i znam svaku od razlika, rešila sam da vam to sumiram u jednom postu.

1. Način pripreme putovanja

travelerSlika preuzeta sa linka.

Turista ima svoj ritual koji kreće od studioznog istraživanja, nastavlja se akcijama bukiranja hotela i turističkih tura. Pakovanje počinje tri nedelje unapred. Karta se kupuje povratna.
Putnik kada odluči gde će ići, pakuje ranac pola sata pred put i odlazi. Najbitnije je da ima kartu, a za sve ostalo će se snaći kada stigne gde se uputio. Karta se obično kupuje u jednom pravcu, jer putnik ne zna gde će ga put odvesti.

2. Izbor smeštaja

Turista spava isključivo u hotelu, što više zvezdica to bolje.
Putnik spava u hostelima, kućama lokalaca, šatorima, parkovima, plažama.

3. Fotografisanje

foto
Prva i druga slika preuzete sa linka i linka. Treća slika je privatna kolekcija iz Kenije.

Turista obavezno ima selfie stick jer je jako bitno da se oni nađu na fotografiji dok je u pozadini neka stara zgrada čiju istoriju ne znaju, niti ih zanima. Ukoliko su ikada bili da vide toranj u Pizi, zna se koju sliku su okačili na društvenim mrežama.
Putnik koristi svoj telefon ili GoPro (retko koriste skupe kamere). Putnik slika okruženje, ljude i njihove interakcije, boje, prirodu, životinje. Putnik nikada neće stati ispred Tornja u Pizi i slikati se kako ga pridržava da ne padne!

4. Način ishrane

Turisti na Tajlandu jedu picu, pastu, hamburgere u Meku. Ponekad i pomfrit.
Putnici na Tajlandu jedu Pad Thai i ostalu lokalnu hranu.

5. Suveniri

ilny-white-v-1__52993
Prva slika uzeta sa linka. Druga slika – stvari koje sam donela iz Azije.

Turisti kupuju u skupim turističkim radnjama. Obavezno imaju bar jednu stvar sa I <3 NY.
Putnici kupuju na lokalnim pijacama. Skupljaju suvenire iz okruženja poput peska, kamenja, novčića…

6. Kretanje na putovanju

Turisti najčešće iznajmljuju automobile, ili se voze taksijima. Plan kretanja im je unapred definisan, obično kroz neke turističke ture, unapred kupljene na internetu ili kod lokalnog turističkog vodiča. I kada se kreću sami, turistički vodič i mape su obavezna oprema. Informacije su unapred prikupljene sa više strana.
Putnici se voze loklanim autobusima, autostopiraju ili pešače. Nemaju plan kretanja, već idu gde ih put vodi. Kreairaju sami svoje ture na osnovu stvari koje im se sviđaju a ne na osnovu stvari koje su našli na besmislenim listama top mesta u nekom gradu. Putnici znaju da sve informacije mogu pronaći u okruženju, pitajući ljude, ili na Google mapi.

Pogledajte samo Google listu top 9 mesta u Beogradu:

belgrade

Ako mene pitate, ova lista bi bila značajno drugačija.

7. Stvari koje nose

Turista najčešće nosi više kofera za deset dana. Pakuju fen za kosu, sve moguće kremice, više pari cipela. Bitno im je kako će izgledati pa zato i nose sve te stvari. Turisti koriste frotirske peškire koje su doneli od kuće, koji su im zauzeli pola kofera, ili one iz hotela.
Putnici nose ranac za tri meseca putovanja. Ovo se povezuje sa činjenicom da putniku nije bitno kako izgleda, on nosi jednu trenerku i par majica. Bitnije je šta se nalazi oko njih. Putnik je praktičan i koristi mikrofiber peškire jer se suše za dva minuta. Kao na primer OKAPI peškiri.

8. Društvo na putovanju

Turisti vole da putuju u grupi, makar bili njih dvoje.
Putnici najčešće putuju sami. Ne vole da ih iko remeti od procesa integracije sa lokalnim stanovništvom. Putnici vole da budu fleksibilni, što se ne može uvek postići ukoliko ste sa nekim.

ZAKLJUČAK

Naravno da postoje varijacije i da niko nije isključivo turista ili putnik. Ove karakteristike variraju od osobe do osobe. Suštinska razlika je da su putnici slobodni, oni idu u nepoznato i vole to. Znaju da vide zanimljivosti u svakom ćošku grada. Turisti vole strukturu i unapred definisane planove kretanja. To im daje sigurnost.

Da li će neko biti putnik ili turista to ne zavisi od opredeljenja za jedno ili drugo, već od tipa osobe. Ukoliko je osoba sigurna u sebe, voli avanturu i ljude, sigurno će se pronaći i uživati u ulozi putnika.

Kada sam se vraćala sa svojih turističkih putovanja bila sam ista Milica koja sam bila i pre, bogatija za 300 slika. Kada sam se vraćala sa putovanja u kojima sam bila putnik, vraćala sam se kao nova verzija mene, unapređena. Sve ostalo je išlo u drugi plan.

Međutim, ne ide sve u korist putnika, postoje dve prednosti turista:

  1. Turista doživljava putovanja kao deo života, a putnik kao ceo život. Putnik je navučen na putovanja i kada je na jednom mestu duže od par meseci to može stvoriti opterećenje i nemir .
  2. Turista oseća uzbuđenje pred svako putovanje. Putnik se toliko navikao na putovanja da su se oni leptirići u stomaku koji se javljaju veče pred put potpuno izgubili.

Šta ćete vi biti, turista ili putnik, to zavisi samo od vas. Ono što vam mogu zasigurno reći jeste da jendom kada postanete putnik, nema nazad. Sa tim morate da živeti ceo život. I da mogu da biram, opet bih izabrala da budem putnik. Stvari koje naučite u toj ulozi se ne uče u turističkim vodičima.

DODATAK
U ovom postu možete pogledati super ilustracije razlike između putnika i turiste: These 12 Minimalistic Illustrations Show Differences Between Tourists And Travelers

Tekst lektorisala: Marija Kanazir