My country is the World. My religion is to be Human.

Kada ste poslednji put pomogli strancu?

Nedavno sam u Beogradu, na početku Kneza, ugledala momka i devojku sa rančevima na leđima, pričaju sa nekim dečkom, reklo bi se lokalcem. Bila sam u žurbi između sastanaka i nisam mogla da im posvetim vreme iako sam želela. Ubeđivala sam sebe da im ne priđem: Nemoj Milice, imaš posla, snaćiće se, nastavi, produži.

Međutim, nakon pet koraka sam se okrenula i prišla im, to je jače od mene, saosećam se sa putnicima. Ponudila sam da ih častim kafu i da im dam savete oko grada. Pristali su. Ništa od mog sastanka.

Njihova priča kao iz bajke
Nemci su, ona je 19 a on 20 godina. Zajedno su 3 godine. Pošto nisu želeli da studiraju, slobodnijeg su duha, odlučili su da obiđu svet zajedno. Radili su 7 meseci i zajendo zaradili 13 000 EUR. Radili su i dan i noć, po tri posla ponekad. Štedeli su na svemu da bi skupili te pare, čak su vozili bicikl do posla, nisu koristi prevoz. Kažu mi da su se njihovi roditelji jako brinuli za njih, ali onda su oni seli sa njima i ispričali im sve rizike kojih su oni svesni i da će biti na oprezu. Na kraju su ih podržali! (dodala bih da se roditeljski mindset Nemačke i Srbije dosta ralikuje, kao što možete primetiti)

1460481857785

Rančevi sa kojima putuju

Plan im je da autostopom putuju i da spavaju u šatoru koji su poneli sa sobom. Veruju da će putovati blizu dv godine, planiraju da ostaju gde im je lepo i u jednom trenutku da odu u Australiju gde žele da zarade dodatan novac i nakon toga pređu u Latinsku Ameriku. Veče pre nego što smo se sreli, oni su spavali kod neke bake u Pančevu, u njenom dvorištu. Baka ih je uredno sprovela njenim imanjem, pokazala im kokošinjac koji sama održava i poklonila im 10 jaja koja su oni nosili u nekom cegeru.

Nakon što sam čula sve ovo, ostalo mi je samo da im ponudim da prespavaju par dana kod mene u garsonjeri, maloj ali dovoljnoj za svo troje. Bilo je hladnjikavo noću, nisam mogla da ih pustim da se smrzavaju negde na zemlji. Odvela sam ih kući, dala im ključeve i otišla natrag na posao.

Bili su fini gosti, prezahvalni zbog krova nad glavom. Jedno veče su, za mene i mog druga Branu, spremili večeru. Bilo je lepo.

Odlučila sam se da podelim ovo iskustvo sa vama zato što sam trenutno u Keniji, sada sam ja opet ta osoba koja hoda izgubljeno Nairobijem sa rancem na leđima. Mnogo bi mi značilo da me neka Rebecca iz Nairobija pozove na neobazevzni čaj ili kafu, da se ispričamo, razmenimo par ideja i osmeha.

Da zaključim
1. Ako vidite nekog stranca sa rancem na leđima, ponudite im parče pice ili kafu. Znači im mnogo. To su obično inteligentni i zanimljivi ljudi, naučićete mnogo od njih.
2. Ako ste roditelj, nemojte držati decu vezanu za vas, pustite ih u etar, neka iskuse život sami. Nemojte ih sputavati držeći ih u svojoj kutiji. Ovo dvoje nemaca će se vratiti sa svog puta kao dve nove, obogaćene osobe za ceo svet! Zar ne želite to vašem detetu?

1 Comment

  1. Mirjana

    19th jun 2016 - 13:16

    Milice draga,
    Ja kao ovi roditelji iz tvog teksta ali sa srpske strane 🙂 . Dobro je , sada sam malo mirnija javila si se.
    Ali kako bih ja volela da sam neka Rebecca iz Nairobija i da mogu da ti ponidim kaficu :).
    Cuvaj se…ah , da, da ne zaboravim…kupila sam te čudesne mikrofiber peškire za moju avanturu 🙂
    Ljubim te

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Milica Radovic-Mandic

Kategorije

×