My country is the World. My religion is to be Human.

Seoski život na kenijski način

U Keniji možemo identifikovati tri načina života: gradski, plemenski i seoski. U Nairobiju sam bila par dana i baš mi je bilo užasno. Svuda su rešetke: na apoteci, prodavnici, trafici… Na ulazu u svaki objekat te čeka obezbeđenje koje ti pretresa torbu i pregleda te sa onim ručnim detektorom metala. To govori o bezbednosti u Nairobiju a verovatno i svih većih gradova. Jedva sam čekala da odem odatle.

Kenya barsRešetke na apoteci u Nairobiju

Generalno je Nairobi na granici sa sigurnošću, pogotovo ako si bela žena i to sama. Svi dobacuju, svi bi nešto da ti kažu. Prilaze mi i pitaju me uglavnom dve stvari: žene me pitaju da li mogu da im nađem posao u mojoj zemlji a muškarci me pitaju da li hoću da se udam za njih. San svakog muškarca ovde je da oženi belu ženu. Inače je položaj žene u društvu takav da se ne pitaju ništa. Ukoliko muškarac izričito želi seksualni odnos sa tobom, imaće ga makar na silu. I to pravdaju time što su ih devojke izazivale. Strahota je što niko ne odgovara za ove stvari. Viđala sam devojčice koje su stare 13 godina sa stomacima do zuba koje su u školskim klupama. I to nije retka pojava ovde. Čula sam da je česta pojava da profesor spava sa srednjoškolkama.

Kenija je jedna od zemalja britanske kolonije. Britanci su došli 1920. godine i otišli su 1964 kada je Kenija proglasila nezavisnost. Britanci jesu ubrzali proces civilizacije lokalnog stanovništva, ali su takođe ostavili trajne posledice. Jedna od tih posledica je da lokalno stanovništvo bele ljude doživljava kao hodajuće evre. Iskrivljena percepcija dolazi od superiornog stava kolonijalaca.

Beli ljudi su urbana legenda ovde. Zovu nas MZUNGU. Što znači beli čovek. Smešno mi je bilo kada me je komšinica pitala da li se farbam. Kada je moj odgovor bio odričan bila je u čudu jer je ona mislila da svi beli ljudi imaju belu kosu a da crni ljudi imaju crnu kosu. Ne samo da ne znaju mnogo o belcima nego imaju komplekse od belih ljudi. Oni misle da beli ljudi ne žele da se rukuju sa njima zato što ih smatraju prljavim zbog crne kože.

Trenutno sam na selu, u srcu Afrike. Bezbednost je mnogo veća nego u gradu. Svi su pristojni, otvoreni i najviše su znatiželjni jer nikada nisu videli belu osobu u životu. Za lokalce u selima smo kao vanzemaljci, neka imaginarna bića koja žive u raju izvan Afrike, misle da smo svi fit, da nema debelih ljudi i da nema kriminala.

Pretežno žive u kućama od blata koje nemaju prozore. Ukoliko imaju prozor, uglavnom je to jedan i jako mali. Tipičnu kuću i unutrašnjost možete videti na slikama:

Sela su slična bilo kom drugom srpskom selu, samo što ovde imam papaju, mango i bananu u dvorištu a u Srbiji imam kruške, jabuke i šljive. Kada sam im rekla da mi pijemo kozje mleko, zgadili su se. Oni čuvaju koze samo zbog mesa. Od životinja gaje još i krave, kokoške, ovce i magarce. Ono što je ovde jako bitno jesu usevi kojim oni prehranjuju svoje porodice. Najčešće je to pasulj i kukuruz. Ove godine nije bilo kiše pa su im usevi propali i ne znaju kako će se hraniti tokom cele godine.

Neke porodice imaju i do petnaestoro dece pa je razumljivo to što nekada danima ostaju bez hrane.

Veliki problem im je sida. Mnogo ljudi umire od ove bolesti. Prilikom seksualnih odnosa, ne koriste zaštitu a često menjaju partnera ili imaju po nekoliko u isto vreme. Poligamija je kod njih običaj. Muškarci se smatraju moćnim ako imaju više žena. Ukoliko imaju više od desetoro dece, oni su ponosni, ego im je do neba jer misle da su odradili posao kako treba. Žene na to pristaju jer misle da što više dece budu imali, veća je verovatnoća da neko od njih bude uspešan i da ih izvuče iz bede. Kada sam im objasnila da je filozofija kod nas drugačija, da mi rađamo u proseku dvoje i da smatramo da je bolje dati dobre uslove i edukaciju za dva deteta nego ništa za petnaest, pitali su me: A šta ako jedno umre, ostaje ti samo jedno. To je njihova logika, ako jedno umre, imam ostale, šta fali.

Ima i onih koji su osvešćeni i edukovani, ali takvih je malo. Žena sa kojom se družim ima dvoje svoje dece i dvoje usvojenih. Toliko im je razvijen osećaj povezanosti sa zajednicom i selom da oni ne mogu da ostave siroče nezbrinuto. Iako i sami nemaju dovoljno, olako usvajaju još dece kako bi im dali bolje uslove života. Pogledajte sliku moje drugarice Milicent i njene dece. Prepoznaćete koje dvoje su usvojenih.

Jedan dan su za ručak imali samo posoljeni pirinač. Drugi dan samo pečen kukuruz ili skuvan pasulj bez ičega. Ponekada jedem sa njima iz poštovanja ali ponekada stvarno ne mogu. Kao npr, pre neki dan su imali za ručak vodu i kukuruzno brašno skuvano. Još kad sam videla kako ga kuva i kako sve mušice sleću na hranu… Nisam mogla da jedem. Njihove kuhinje imaju ložišta na podu koje im služi kao šporet.

Vodu dobijaju od kišnice. Pored kuće, većina njih ima tenk koji prikuplja vodu dok kiša pada. Oni tu vodu piju i koriste za ručak, tako ne prerađenu. Oni koji nemaju ovaj tenk, moraju da odlaze na jezero da donose vodu na glavi. U tom jezeru se kupaju, peru veš i posuđe. Uzimaju tu istu vodu kako bi je koristili za piće i kuvanje.

Juče kada smo bili na jezeru, žena je ušla da se kupa. Zvala me je ali nisam smela da uđem jer sam videla, kako ona kaže malog, aligatora kako izranja glavu na površinu vode. U tom jezeru imaju guštera od po dva metra, imaju aligatore i sve ostale opasne životinje. Ne znam kako se ti ljudi ne plaše ovih stvari.

Deca i žene su te koje nose teret. Vodu i ostale stvari nose na glavi. Muškarci to ne rade. Oni su povlašćeni. Na sve strane možete videti majke koje na glavi nose teret, sa obe strane drže decu i tako žurno hodaju dok muškarac hoda pored njih kao gospodin čovek.

Elektro mreža je razvijena samo po gradovima. U selima ili nemaju struju ili koriste solarnu energiju. U svakoj radnji možete napuniti telefon ali morate da platite oko pola evra.

IMG_20160627_090817Punjenje telefona u lokalnim prodavnicama

Imaju jedan pijačni dan i tada svi izlaze iz kuća. Pijace su im jako prljave i nabacane što možete videti na slikama u nastavku. Pored voća i povrća, najčešće se prodaju polovne stvari. To je dobro zbog reciklaže.

Najsmešnija stvar mi je njihova religija koja je razapeta. Dok britanci nisu došli, kenijci su živeli u prirodi, to im je bila religija – priroda. Verovali su u planine, drvo, gromove, oblake, kišu, travu i useve. Dolaskom britanaca, lokalci su poprimili hrišćanstvo. Međutim, ovo nije hrišćanstvo kakvo ga mi poznajemo, ovo je izmenjena verzija. Njiove crkve su obične kuće, ponekada i šatori. Njihova sveštena lica su obični ljudi, neuki. Nemaju nikakve odore, nemaju freske niti ceremonije. Imaju samo crkvu koja je sačinjena od zidova i čoveka unutra koji organizuje okupljanja. To je to. Par učenih kenijaca mi je reklo da se baš osećaju razapeto, jednom nogom su vezani za plemensku religiju koja je oktenuta ka prirodi a drugom nogom su vezani za hrišćanstvo koje im je nametnuto.

IMG_20160702_125034

Katolička crkva

Jednom prilikom sam se našla u društvu profesora iz srednje škole. Pričali smo o religiji. Rekla sam da ne verujem u hrišćanstvo niti bilo koji oblik releigije koji nam je čovečanstvo nametnulo. Verujem samo u to da treba da činimo dobro jedni drugima, jedino ta religija će nas održati. Onda su mi uputili pitanje: Kome se obraćaš kada imaš problem, ako to nije Bog? Rekoh im da se ne obraćam nikome, sednem i rešim problem. To im nije bilo jasno jer oni kada imaju problem, navikli su da se mole.

U Keniji je kultura takva da se svi rukuju sa svima. Ali meni se to smučilo. Jendostavno nije higijenski rukovati se sa svima, od profesora pa do deteta koje je držalo ruku u nosu do pre minut. A vode nema u izobilju tako da ne mogu da perem ruke svaki minut. Kad nema kašike, jede se rukama tako da ne mogu da priuštim sebi da imam prljave ruke. Jednostavno ne možete izbeći svakodnevno rukovanje sa ljudima koje znate i ne znate. I zamorno je kada ste duže vreme tu. Svi se deru na ulici mzungu, mzungu, look at me, how are you… Ono što mi olakšava život je engleski jezik koji im je službeni. Inače imaju 42 plemenska jezika u okviru Kenije tako da iz regiona u region se ne mogu razumeti sem ako ne govore engleski.

You may also Like

3 Comments

  1. mzveljka

    16th jul 2016 - 12:43

    Jao Milice…svaka ti cast. I na tekstu, na iskrenosti i na mukama kroz koje prolazis. Mislim da bi tvoje tekstove bilo korisno citati u skolama.Pokazati deci i odraslima kako se zivi i kako se snalazi tamo negde u belom svetu. Ti pokazujes realnu sliku drustva.ne samo brojke i statistiku. Svaka cast devojko ❤

  2. Ljilja

    2nd jun 2017 - 10:56

    Ovo je najbolji post od svih postova i blogera. Toliko je prirodno, i realno, svaka čast.

    • Milica Radović

      2nd jun 2017 - 16:53

      Hvala Ljiljana! Podrška mi mnogo znači! 🙂

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Milica Radovic-Mandic

Kategorije

×